PODRUČJE BEZ SIGNALA

 Nije tajna da već par godina mislim da je najbolja domaća serija u poslednjih 20 a možda i više godina hrvatska serija "Novine", remek delo u tri sezone reditelja Dalibora Matanića. Pred sam kraj 2021. dočekali smo njegov novi projekat što je rezultiralo time da u evo već na kraju januara verovatno imamo seriju godine - "Područje bez signala". Iako je konkurencija kad se o kvalitetnim serijama radi nikad jača, već posle prve epizode bilo je jasno da ovde imamo posla sa "next level" umetničkim delom kakvo se stvarno ne viđa svaki dan, ne mislim pri tom samo na domaću/regionalnu produkciju već i u evropskim okvirima.

 Sve u ovoj seriji je ne samo onako kako treba da bude - već još bolje.  Autentičnost priče i likova, izuzetan kasting (u seriji pored hrvatskih A-listera glume i dvoje gostiju iz Srbije - Jovana Stojiljković i Slavko Štimac), jednostavan ali genijalan izbor muzike (sa partizanskom "Konjuh planinom" kao lajt motivom), atmosfera,  zanimljiv formalni pristup kojim se klasična linearna naracija dopunjava i kombinuje sa svojevrsnim dramskim "subjektivcima" različitih likova u svakoj epizodi. Tačan kostim, autentične i originalne lokacije, izbor kola koje junaci voze, suptilna kamera, sve je urađeno sa posebnom pažnjom i preciznošću. 

  Serija ima 6 epizoda i u svakoj od njih u fokusu je drugi junak(inja), te je tu došlo do izvesne neujednačenosti zbog toga što su prosto neki likovi bolji (zanimljiviji, slojevitiji, iznijansiraniji) od drugih, a nezanemarljiv je ipak i uticaj ličnog šarma i energije samih glumaca. U tom smislu meni su "ukrali show" Rene Bitorajac (lik preduzetnika Olega) i Izudin Bajrović (lik inženjera Jande), koji su iz potpuno različitog ključa uspeli da prenesu specifčnu energiju i generacijske teme i probleme. Sve do finala serije za nijansu mi je zaostajao lik direktora Nikole (koga tumači presimpatični Krešimir Mikić), ali i on je u poslednjoj epizodi dobio priliku da pokaže više i nekako se "izvadi" za bledunjavost. 

 Priznajem da sam strepela od poslednje epizode (naglašavam da nisam čitala istoimenu knjigu Roberta Perišića po kojoj je serija nastala), jer dosta toga je ukazivalo da teško možemo da se nadamo happy end ishodu, ali autori su se odlučili na smeo i meni predivan korak da (prilično nerealnim, ali ipak mogućim) srećnim završetkom daju ne samo feel good osećaj gledaocima, već i svojevrsnu nadu i optimizam koji nam je svima preko potreban, a sve manje ga nalazimo u filmovima i serijama (o IRL situaciji da i ne pričamo).

Serija inače ima i internacionalni distributerski naziv "The Last Socialist Artefact" za koji moram da priznam da mi se nije svideo i delovalo mi je čak malo banalno, ali zapravo tek u poslednjoj epizodi dobija pravi smisao i značenje,  iako je i dalje naziv na našem jeziku daleko suptilniji i bolje dočarava suštinu priče.

 Veliko bravo za autore i ekipu i najtoplija preporuka da se serija obavezno pogleda!