THE LOST DAUGHTER

  U susret Oskarima, da se osvrnemo na jedan zanimljiv film koji ima nekoliko bitnih nominacija medju kojima su glavna i sporedna ženska uloga, kao i adaptirani scenario. Odmah da kažem da sam oduvek bila veliki fan Maggie Gyllenhaal kao glumice, pogotovo njenih likova iz fantastičnih serija "Deuce" i "Honourable Woman",  pa me je obradovalo da se ovaj put oprobala kao režiserka i scenaristkinja. Kada se radi o priči, u pitanju je adaptacija romana "Mračna kći" ultra popularne autorke Elene Ferante (ovu konkretnu knjigu nisam čitala, kao ni najpoznatiju "Napuljsku tetralogiju", ali jesam nekoliko drugih njenih knjiga i nisam bila niti razočarana niti preoduševljena). Mislim da se Maggie sasvim ok snašla kao scenarista i da je uspela da izvuče dosta filmičan i zanimljiv materijal. Kad se radi o režiji, početak filma je opterećen pomalo "trying too hard" momentima koji su mi zasmetali u smislu da  je rediteljka htela malo na silu da dočara specifičnu atmosferu, pa se na primer odlučivala za vrlo naporne ekstremno krupne kadrove, gde je pokretna kamera kostantno neprirodno blizu akterima. Iako je namera iza toga jasna - intimizirati se sa likovima ali i dočarati njihovu teskobu, priznajem da mi je bilo malo suviše fejk, ali na sreću taj postupak ubrzo napušta, pa nastavak filma režira daleko relakisranije i prirodnije, recimo nekim tragom autorskog stila čiji šampion je Soffia Coppola.

  Najzanimljiviji u ovom filmu su ženski likovi i stvarno odlične glumice koje ih tumače.  Glavnu junakinju Ledu, sredovečnu profesorku sa Harvarda na letovanju u Grčkoj tumači Olivia Colman. Ona je naravno već kultna glumica, vrlo specifičnog stila i šarma i ovde nastavlja u tom svom "quirky" duhu. Moram ovom prilikom samo da priznam da imam jedan lični problem sa Oliviom - ona je naime moje godište, znači ima 47 godina, ali njen izgled i energija su u deceniji iza. Ona (u doslovno svakoj ulozi!) deluje barem 10 godina starije - ne mislim pri tom na odsustvo jake šminke, botoksa i drugih operacija, već da je njena čitava persona - persona jedne matore (ekscentrične i simpatične!) tetke u kasnim pedesetim. Poređenja radi, Maggie Gyllenhaal ima 44 godine i takođe nije operisana niti nekakav fitnes frik, pa pogledajte bilo koju njenu recentniju ulogu i razumećete o kojoj razlici govorim. Naravno da ovo nije nikakav problem za Oliviu, žena ima spektakularnu karijeru i dobija odlične uloge koje joj savršeno leže, ali mi je bizar taj momenat (potpuno suprotan tendencijama kod glumaca i glumica) da deluju toliko starije (naglašavam ne propalo, niti nenegovano, jednostavno - tetka!). Kad se radi o supporting ekipi tu su tri odlična ženska lika - sama Leda ali u mladim godinama (Jessie Buckley, prelepa quirky mlada glumica koja je pored Olivie nominovana za Oskara), zatim Callie, drčna Amerikanka grčkog porekla, trudnica u četrdesetim (koju igra zanimljiva i izuzetno lepa poljsko - američka glumica Dagmara Dominczyk - sećamo je se kao savetnice Loganovih iz serije Sucsession) i lik Nine, prezgodne mlade majke i totalne kretenke koju začuđujuće odlično tumači Dakota (50 Shades of Gray) Johnsnon. Svi ovi likovi su autentični, suptilno osmišljeni, višeslojni i na neki način kontroverzni. Inače Maggie je jednu ulogu (zgodnog profesora iz Ledine mladosti) poverila svom mužu Peter Sarsgaardu, što je simpatičan momenat.

 Ovaj film je izrazito ženski, ali ne u smislu "romantičnog" sadržaja ili sličnih "žesnko pismo" besmislenih stereotipa, već ima taj ugao i senzibilitet, u najpozitivnijem smislu. Ako vam je ovakav vajb blizak i zanimljiv, ovo je flm za vas. Takođe, ako ste pripadnica Generacije X tu je i jedan prezabavan Bon Jovi muzički momenat. E sad, ukoliko ste u fazi života u kojoj razmišljate da li je roditeljstvo (posebno majčinstvo) pravi izbor za vas - možda da za sad preskočite ovaj film. Iako pokazuje i aspekt ekstremne bliskosti i povezanosti između dece (ćerki) i majki, ipak dosta insistrira i na momentu "malih monstruma", koji iako preslatki, doslovno crpe životnu energiju i duhovno, emotivno (pa čak i fizički) dovode svoje majke na ivicu nepodnošljive patnje. Kao mamika koja ima ćerku, odmah da kažem da IRL zaista nisu sva deca ovakva i da se ne plašite da će vas zlostavljati kao mala Elena, Bianca i Marta :)