PATROLA NA CESTI

 Iako se radi o nešto starijoj seriji (iz 2016), čini mi se da nam je većini prošla ispod radara a i koliko mi je poznato nije se emitovala na srpskim TV stanicama, ali je zaista odlična, a trenutno besplatno i legalno dostupna na platformi HRTi. U pitanju je limitirana mini serija od 5 epizoda, dakle nema sezona i nastavaka, tako da više ostavlja utisak jednog art filma u nastavcima nego klasične serije na kakve smo trenutno navikli. Mada su glavni junaci policajac i (sitni) kriminalac, napominjem da ovo nije policijska ili kriminalistička serija, već klasična (porodična) drama. Serija počinje smrću majke dvojice glavnih junaka, braće Frane (Slavko Sobin) i Josipa (Krešimir Mikić), u malom mestu u zaleđu Makarske, blizu Hrvatsko - BiH granice. Frane drži lokalni kafić i kako ubrzo saznajemo, bavi se švercom alokohola i cigara, dok je Josip policajac koji već dve decenije živi u Zagrebu. Pošto ostareli otac nije u stanju da stara sam o sebi posle ženine smrti, Josip odlučuje da se vrati u rodno mesto da bi brinuo o njemu, pa se zapošljava u lokalnoj policijskoj stanici. Frane, lepuškasti wannabe biznismen ima ženu Mare (Nataša Janjić, koju naravno znamo i iz nekih srpskih serija i filmova), ćerku lokalnog imućnog gastarbajtera  i devojčicu Josipu (odlična mala glumica Anđela Šmit!), dok je Josip samac, veoma povučen i očito neambiciozan (jer 20 godina radi na najnižem nivou pozornika u policiji), ali beskompromisno pošten. Ovo naravno odmah postaje problem u zajednici u kojoj svi (pa čak i mesni pop don Anđelko, koga igra veteran Ivo Gregurević) blagonaklono gledaju na sitan kriminal - šverc, kojim se lokalni narod bavi već bukvalno ceo vek, jer je mesto na granici. Odnos između dva brata na dve strane zakona okosnica je dramskog sukoba, ali ne na očekivan način kao u američkim krimi filmovima, već sloj po sloj otkrivamo razne traume i probleme iz prošlosti koji postepeno isplivavaju. Kroz sve se provlači i tema ispaštanja greha, što obeležava i kraj serije.

  Ova serija je svojevrsna preteča svega onog dobrog što poslednjih par godina gledamo: prvo, imamo de-metropolizaciju, pa se umesto Zagreba ili Splita nalazimo u zabiti u unutrašnjosti, što daje visok nivo autentičnosti i živopisnosti, kao i vrlo pošten uvid u naličje tranzicije i hrvatskog EU uspeha. Junaci su vrlo socijalno i psihološki utemeljeni, ali ne i šablonizovani, dakle sve je tačno, prepoznatljivo i blisko ali se vešto izbegavaju opšta mesta (što inače moram da priznam i dalje predstavlja boljku većine srpskih serija). Ono što je poseban kvalitet, a što seriju donekle i izdvaja od ostalih je činjenica da se ovde ne radi samo o direktnoj lokalizaciji nekog popularnog TV žanra, već da imamo autentičnu lokalnu dramu, zasnovanu na indvidualnim likovima, ali i podneblju, mentalitetu i nasleđu. U nekim trenucima serija me je podsetila na tekstove moje omiljene (na žalost sad već raspale grupe) "Kiša metaka" u kojoj se takođe precizno i autentično opisuju vrlo lokalni likovi i događaji, živopisnim jezikom a bez ispraznih parola i fraza.

  Glumci su izuzetno dobri, svi govore doslednim akcentom, režija Zvonimira Jurića je nenametljiva i svedena ali sasvim precizna, tačna i suptilna. Scenario je nastao po istoimenoj pripovetci Jurice Pavičića, dok je producentkinja Ankica Jurić-Tilić koju već prilično prepoznajemo kao ženu koja stoji iza odličnih serija ("Čuvar dvorca", "Područje bez signala"), ali i iza jako uspešne filmske koprodukcije "Leto kad sam naučila da letim" ili filma "Zvizdan".

  Za kraj, ovo nije wow atraktivna serija pravljena za strance i festivale, ali mislim da izuzetno dobro komunicira sa nama iz post-jugoslovenskih krajeva, a da je njen uticaj osetan u nekim recentnijim kvalitetnim hrvatskim i srpskim serijama. Dakle, ko voli dobre domaće serije, must see!