POSETA

Evo jedne serije koju smatram možda najozbiljnijim kandidatom za domaću/regionalnu seriju godine, a zašto - čitajte dalje:)

Za početak, mala napomena da "Poseta" i "Poziv" nisu isto lol, tj. da se radi od dve potpuno različite serije koje ljudi mešaju zbog sličnog naslova. "Poziv" je tek počeo (to je ona sa Mirom Joković i call centrom) i gledajte je na RTS vikendom, dok je "Poseta" završena ali celu je možete naći na Superstar kanalu, odnosno putem video kluba Arena Cloud aplikacije. Konfuzija sa naslovima nije retka stvar, setimo se nedavnog slučaja odličnih američkih serija "Mare of Easttown" i "Mayor of Kingstown" (izgovorite naglas i videćete problem), ali stvarno ne treba zameriti autorima jer niko nije vidovit da zna šta drugi smišljaju, tako da se lepo fokusirajte jer ovaj put pričamo o "Poseti".

Ovo je jedna vrlo neobična serija (iako na prvi pogled možda tako ne deluje), izrazito drugačija od ostalih koje smo gledali u poslednje vreme. Prva razlika je forma - serija je koncipirana tako da se sastoji od 4 nezavisne priče: Reka, Plen, Beton i Požar, koje nemaju nikakve dodirne tačke osim što u svima okosnicu radnje čine posete nekome ko je u istražnom zatvoru. Svaka priča ima 4 epizode od 30-40 minuta i u potpunosti je zaokružena, nema preklapanja niti spinoff momenata sa drugim pričama. Dalje, ovo je izrazito kamerna serija u kojoj je 90% dešavanja rešeno dijaloškim scenama što je naravno veliki izazov za koji je bilo potrebno na prvom mestu uraditi odlične dijaloge a zatim naći izvanredne glumce da to iznesu. Što se glumaca tiče, "Poseta" ima jednu od najboljih podela u modernoj istoriji domaćih serija, zaista svaka čast na tome što su za ovaj projekat castovani i obezbeđeni ubedljivo najkvalitetniji glumci iz celog regiona: Izudin Bajrović, Boris Isaković, Krešimir Mikić, Miloš Timotijević, Dragan Despot, Radoš Bajić, Uliks Fehmiu, Nikola Rakočević, Leon Lučev, Snežana Bogdanović, Ivana Vuković, Vahid Džanković, Andrija Kuzmanović - samo su deo spektakularnog spiska, pri čemu su se neki od njih čak našli u malim sporednim ulogama u kojima su podjednako briljirali. Ono što je bitno naglasiti da je ovo jedna od retkih uspešnih recentih domaćih serija koja uzor ne traži u noir žanru, realno nije ni kriminalistička (iako neke priče imaju i takve elemente), već je u žanru egzistencijalne (socijalne) drame. Meni je na pamet pao jedan zanimljiv potencijalni uzor (ne znam da li je tako zaista i bilo, pitaću autore!) - a to je poljska serija iz 1989. "Dekalog" ("Deset božijih zapovesti") kultnog art reditelja Krzisztofa Kieslowskog, koja na donekle sličan način (i formalno i suštinski) tretira teška etička pitanja kroz prizmu tmurne (da ne kažem soc) svakodnevnice, u kamernom ali vrlo iznijansiranom realističkom ključu. Poenta ni jedne priče nije "whodunit", mada postoji potrebna doza neizvesnosti i misterije koja intrigira gledaoca, već vrlo lična pitanja i odluke koje junaci rešavaju a koje su posledica različitog spleta tragičnih okolnosti u kojima su često ujedno i počinioci i žrtve. Serija sadrži i određenu (opet moram naglasiti: umerenu!) dozu kritike nekih aktuelnosti iz naše dnevne politike, kao što su pitanja građevinske mafije, polukriminalnog sveta sportskog menadžmenta ili mahinacija sa poljoprivrednim zemljištem, uvezanih u priče na smislen i prirodan način, onako da bude svima jasno ali da opet niko ne bude eksplicitno nagažen. Sve četiri priče inače su inspirisane pravim slučajevima. Scenario (prve tri priče pisao je Vlada Simić, dok je četvrtu napisala Mina Đukić - oboje drage kolege iz advertajzing voda!) je vrlo vešto i suptilno rešen, a zadatak zaista nije bio lak s obzirom na ogromnu količinu statičnih dijaloških scena, kao i očitu odluku da se ne ide ustalejnim domaćim putem pošalica, doskočica i psovki, već jednim dosta težim i zahtevnijim stilom neironične drame (pa i tragedije).

E sad, zašto je ova serija moj kandidat ali ne i ubedljivi pobednik fiktivne discipline "Najbolja domaća serija 2023" - razlog leži u poslednjoj, četvrtoj priči (Požar) koja je za razliku od prve tri (Reka, Plen i Beton) sve ono što lično ne volim u filmovima/serijama, a pritom izuzetno odudara od ostalih i to ne na dobar način. Dok su prve tri priče urađene u sirovom realističnom dramskom ključu (uz određene razlike u pristupu jer su ih ipak radili različiti reditelji - Veljko Mićunović i Mina Đukić), ova poslednja (reditelj Uroš Tomić, scenario Mina Đukić) je ne znam baš tačno šta - meni najviše liči na studentski  art film u bizarnom parodično-apsurdnom ključu. Ovu priču doduše vadi veliki majstor Boris Isaković (koji naravno glumi odlično i van pomenutog začudnog stila), ali sve ostalo izgleda više kao spot neke pop grupe iz Vojvodine kasnih devedesetih (donekle inspirisan Wes Andersonom), nego ozbiljno dramsko delo kakve su ostale tri priče. Mada, priznajem da je vrlo moguće da će nekima čiji ukus se razlikuje od mog lol baš ova možda biti omiljena priča!

Uprkos tome što je poslednji segment serije meni malo pokvario ukupan utisak, ovo je jedna ozbiljna, kvalitetetna, originalna i stvarno posebna serija koja možda neće doživeti neki masovni megauspeh među širokim narodnim masama  jer nema spoljne šareno lepo elemete i prvoplansku atraktivnost, ali mislim da će svima koji vole autentičan autorski pristup zaista izuzetno da legne i da oduševi. "Poseta" pokazuje da može i drugačije, da kvalitetnih elemenata (mislim to na zaista na evropskom a ne samo lokalnom nivou!) kod nas itekako ima i to u svim zanatsko-umetničkim segmentima (režija, kamera, scenario, gluma, scenografija) i u tom smislu veliko bravo za sve autore koji su izneli ovaj projekat od početka do kraja. Iako to za krajnji utisak ne treba da bude bitno, važno je reći da je ova serija jedan prilično lični projekat a ne naručena tezga i da su neki ljudi uložili u nju mnogo više svega nego što je to inače slučaj sa nekim našim take money and run serijama koje se ponekad snimaju tek da se nešto radi. Za ovakav pristup stvarno treba hrabrosti i integriteta, a drago mi je da se u krajnem rezultatu to veoma vidi. Veliko bravo za Protu i celu ekipu!

"Posetu" preporučujem svima koji imaju ukusa i osećaja za art projekte - možda jedino ako ste u nekoj posebnoj  životnoj fazi kad vam ne baš ne prija da gledate depresivn, mračne i teške sadržaje, pogledajte sad nešto drugo lagano i zabavno, a ovo ostavite za neki drugi životni trenutak. Svi ostali, pravac Arena Cloud!