STRIC

Ovaj blog post započinjem jednim disclaimerom - sve što ćete u njemu naći su moji utisci, dakle nikakav resarch nisam radila i o autorima ili genezi filma zaista ne znam ništa sem onoga što sam videla u samom filmu. Zahvaljujući nagradi Mikija Manojlovića kao i činjenici da jednu od glavnih uloga igra Goran Bogdan za koga smo već utvrdili da mi je jedan od najomiljenih (ex)jugoslovenskih glumaca mlađe-srednje generacije, za film sam čula još prošle godine, a pogledala sam ga nedavno zahvaljujući dojavi Marije Ratković (hvala!) da se nalazi na platformi Kino Meeting Point na kojoj u određenim intervalima možete pogledati (besplatno i legalno) neke zanimljive art filmove iz regiona. 

"Stric" je jedan od najoriginalnijih, najneočekivanijih i najnenormalnijih domaćih filmova ikad. Nivo odvažnosti, pa čak i simpatičnog bezobrazluka da se nešto ovako osmisli (a naročito izgura sve do bioskopa!) je za svaku pohvalu. "Stric" se u medijima i distibuciji opisuje kao horor komedija, ali to treba zaista dosta uslovno shvatiti. Siže bez spojlera: nalazimo se u kasnim osamdesetim godinama,  u nekom nedefinisanom malom jugoslovenskom/hrvatskom mestu, tačnije usamljenoj porodičnoj kući u prirodi, gde porodica (otac, majka i sin stariji tinejdžer) dočekuje rođaka - strica - koji kao gastarbajter živi u Nemačkoj i dolazi u posetu za Božić. Stric (Miki Manojlović) je prototip old school gastosa u svakom negativnom smislu, a odnos porodice prema njemu je pomalo udvorički, što nas navodi na utisak da se raduju poklonima (ili novcu) pa zato tolerišu njegovo ne baš prijatno ophođenje. Ceo ovaj prvi utisak da se radi o gorko-smešnoj mentalitetskoj satiri iz socijalističke epohe i početna ideja kuda bi priča mogla da ode, vrlo brzo se dovode u pitanje, odnosno gledalac shvata da nešto nije u redu. To "nešto" počinje da se gradira od blage neprijatnosti i nejasnoće ka totalnom ludilu i poptuno neočekivanom razvoju situacije. Napominjem da čak i sam kraj filma ne donosi potpuno razjašnjenje niti katarzu, već i posle finalne scene ostajete sa osećajem nelagode i nesigurnosti šta ste to upravo doživeli. U postupku, film je striktno kamerno realizovan, sve se odigirava u kući (uz par kadrova ispred), ne vidimo nikoga osim pomenutih aktera i nemamo nikakav osećaj prisustva niti uticaja bilo kakvog spoljnog sveta u bukvalnom ili metaforičkom smislu. Ideja da stvari nisu kakvima se čine provlači se kroz različite aspekte, kako činjenične (vreme, mesto), tako i one koji se odnose na emocije ili pshiologiju međusobnih odnosa protagnoista. Repetitivni pristup koji izaziva skoro pa hipnotički efekat i izluđuje kako junake tako i gledaoca, pažljivo i vešto je izveden, tako da je izbegnuta opasnost dosade ili redudantnosti, što je zaista zahtevno kako scenaristički tako i rediteljski. Glumački, ovo je jako izazovan film a moj utisak je da su svi - pored Bogdana i Manojlovića tu su i hrvatski glumci Ivana Roščić, Roko Sikavica (znamo ga iz "Poslednji Srbin u Hrvatskoj") i Kaja Šišmanović  ("Crno bijeli svijet") - uspeli da vrlo precizno i disciplinovano isprate rediteljsku viziju da u zadatom ključu dosledno drže svoje likove od početka do kraja. Po stilu i osećaju koji izaziva, mene je "Stric" najviše podsetio na jedan od najomiljenijih art filmova ikad - "Očnjak" Jorgosa Lanthimosa. Nelagoda, bizarnost, ograničenost prostora, poigravanje sa iluzijama i realnošću - sve su to elementi koje prepoznajemo u oba filma, a čini mi se i da je rediteljski duo Kapac-Mardešić donekle bio pod Lanthimosovim uticajem. Posle gledanja ovog filma mnogo toga vam neće biti jasno ali mnogo toga ćete osetiti, razumeti i prepoznati, kako na nivou mikro-priče i ličnih/porodičnih odnosa, tako i u metaforičnoj sferi preispitivanja (de)iluzije o dobrim starim osamedsetim, jugonostalgiji i gastarbajtersko/emigrantskom svetu i njegovom uticaju. 

Ako vas iole zanima domaći film i imate afiniteta prema art ostvarenjima koja prevazilaze konvencije, žanrovske formule i očekivane umetničko-zabavne elemente, apelujem da obavezno ovaj film negde pronađete i pogledate. Možda će vam biti genijalan, možda odvratan,  ali sigurno je da niko neće imati whatever utisak - a to je valjda najvažnije!

Ko je odgledao, pozivam na diskusiju i tumačenja (bez spojlera naravno!)