L'ENTRAGER

 

Ovaj film sam pogledala uz velika očekivanja ali i sa tremom, jer u pitanju je ekranizacija jedne od najbitnijih knjiga ikad, a Kami kao pisac/mislilac mi je bio idol u mladosti. Najveća briga odnosila se na činjenicu da je Kamijev "Stranac" iako u formi romana, zapravo filozofska knjiga i u tom smislu je veliki izazov preneti sve slojeve odnosno (potencijalna) tumačenja u ekransko delo. Inače ovo nije prva ekranizacija, jer je 1967. italijanski velikan Viskonti takođe snimio "Stranca", sa Marčelom Mastrojanijem u glavnoj ulozi (taj film nisam gledala, priznajem to je blam koji ću probati uskoro da ispravim).

Ova verzija Frasoa Ozona istovremeno je moderna i anahrona. Izbor da se realizuje u crno-beloj tehnici doprinosi autentičnijem prikazivanju epohe, ali i atmosfere, odnosno specifičnog okruženja Alžira u kolonijalno vreme. Modernost se odnosi pre svega na tretiranje pitanja kolonijalizma koje je ovde eksplicitnije naglašeno nego u samoj knjizi. Iako verujem da svi znaju - Alber Kami je inače Francuz rođen i odrastao u Alžiru, ali je kasnije eksplicitno podržavao borbu za nezavisnost i dekolonijalizaciju, tako da je bio potpuno svestan širine i dubine tog problema, ali u romanu je fokus manje na tom aspektu od glavnog egzistencijalističkog filozofskog. Ozon u prvi plan ističe nepravdu i licemerje francuskog kolonijalnog režima, akcentujići kako detalje kao što je natpis u bisokopu da "autohtonom stanovništvu nije dozvoljen ulazak",  tako i suštinu da glavni junak ne dobija najstrožiju kaznu zbog ubistva (jer je žrtva Arapin) već zbog njegovog nekonvencionalnog stava prema običajima i pravilima tadašnjeg (francuskog, hrišćanskog) društva. 

Atmosfera ovog filma je ujedno i najveći plus ali i problem. Crno bela fotogarfija raznolikih predela severne Afrike, vrućina i zagušljivost koja se oseća u vazduhu, relativno siromaštvo u kome žive kako lokalci tako i Francuzi iz niže-srednje klase - sve to daje utisak svojevrsnog vremeplova koji nas zaista vodi u neko drugo vreme i prostor. Sa druge strane, čini se da je akcenat na atmosferskom umanjio fokus na suštinu, a to je introspektivni ugao glavog junaka Mersoa (Benjamin Voazan). On do samog kraja ostaje misterija, odnosno njegov lik i postupci nekako ne potkrepljuju dovoljno razmišljanja i odluke koje donosi. Merso je ovde možda suviše mlad, lep i nekako u gotovo GenZ whatever ključu da bismo prihvatili dubinu i višesljnost njegovog lika. Odličan izbor glumice za lik anjegove devojke Mari je Rebeka Marder koja ima izuzetno prirodnu, da ne kažem "starinsku" lepotu koja je bila karakteristična za devojke iz tog vremena, i ni jedan savremeni detalj ne odskače na njenom licu, telu, maski ili  kostimu, što opet doprinosi pomenutom efektu "vremeplova". Izvrstan izbor za sporedne glumce - naturščike - posebno se vidi u scenama u staračkom domu odnosno sahrani, gde galerija starih, potpuno neulepšanih i tužnih lica predstavlja kontrapunkt mladom i lepom Mersou i donekle objašnjava njegovu emociju gađenja i nezainteresovanosti, pre nego empatije i sažaljenja.

Mana filma je izuzetno dugo trajanje i vrlo usporen temporitam. U literarnoj formi ovo naravno nije problem, ali u slučaju filma koji treba odgledati odjednom, javlja se izvestan zamor i pad koncentracije (bar u mom slučaju), što predstavlja veliku opasnost da gledaocu promaknu suptilni detalji koji su neophodni da bi se razumela i sagledala komplikovana suština ove priče.

Na kraju zaista ne znam šta tačno da mislim o ovom filmu, ne čini mi se kao promašaj ali ni kao uspeh. Bojim se da će biti potpuno zaboravljen i da se nikad neće približiti ni blizu uticaju i važnosti književnog originala.

Ako vas zanimaju evropski art filmovi, dajte mu šansu, prepočujem da to ne bude kasno uveče ili kad se osećate umorno ili dekoncentrisano. Film se i dalje daje u bioskopima ali ima vrlo malo projekcija, pa požurite da ga uhvatite ili sačekajte neku online verziju.