THE ODISSEY

 O ovom filmo svi su (smo) imali mišljenje i pre nego što je snimljen. S jedne strane u pitanju je faktor Nolana koji je tip reditelja koga ili obožavate ili vas nervira, zatim sama tema (zašto i kako OPET Homer), plus naravno besmisleni hajp oko diversity podele, odnosno pitanja otkud crnci, azijati ili trans-osobe u grčkom epu, kao i naravno agresivna marketinška kampanja što postaje već pravilo kad su u pitanju (posebno Nolanovi) spektakli. Pokušaću objektivno da podelim svoje utiske, naglašavam NEMA SPOJLERA pa slobodno čitajte i ako niste još gledali!

Postoji nekoliko ravni filma koje se mogu analizirati zasebno - na prvom mestu je audio-vizuelni spektakl (što je već postalo Nolanov zaštitni znak). Za mene je daleko veći utisak ostavila zvučna komponenta - muzika i celokupna audio slika su na izuzetnom nivou (kao i u "Oppenheinmeru") i mislim da je jako malo filmova koji mogu da se porede sa ovakvim nivoom umetničke i tehničke izvrsnosti. Film nema jednu legendarnu muzičku temu, već se radi o kompleksnom, vrlo modernom kompozitorskom pristupu iza koga stoji Ludwig Goransson, verovatno najuspešniji autor filmske muzike trenutno. Zato apelujem da film pogledate u sali sa odličnim zvukom jer je to zaista neophodno za potpunu doživljaj. Kad se radi o slici, dosta se hajpuje tema da je neophodan iMax ali moj utisak je da je sasvim ok i normalno veliko platno jer to što ćete "propustiti" određeni procenat kadrova nema suštinskog uticaja na emotivni ili psihološki doživljaj niti razumevanje priče i poente filma. Možda jedan od najupečatljivijih elemenata filma je izuzetan izbor lokacija i vešto odabran stil fotografije. Izazov je bio dočarati raznolikost svih mitskih (i realnih) mesta koje Odisej obilazi na svojim putovanjima, a to je ovde rešeno upravo tako što su pronađene lokacije sa gotovo mitskim začudnim kvalitetom, a ipak realne i (čini mi se) uz minimum CGI intervencija. Sve akcione scene (bitke, oluje na moru itd) su izuzetno uspešno i uzbudljivo realizovane i Nolan nekako uspeva da nađe nov i originalan ugao u prikazivanju već milion puta doživljenjih filmskih avantura, što je stvarno dosta fascinantno.

Glumački all star ansambl  o kome se puno diskutovalo na mene je ostavi sasvim ok utisak, ne i spektakluaran, pri čemu se ističu naravno Mat Damon (Odisej) i John Leguziamo (Eumej), a mislim i da je Anne Hathaway dobar izbor za Penelopu, posebno zbog svoje pojavnosti koja se odlično uklapu u opštu predstavu o lepim zrelim Starogrkinjama. 

Među manje uspešne elemente, da ne kažem mane, ubrojala bih trajanje (3 sata je stvarno previše u svakom smislu), a posebno dijaloge koji su na trenutke blamantno banalni, previše savremeni (pisani iz preočiglednog ugla 21. veka) i ponekad apsurdno deskriptivni (bukvalno da shvati i najgluplji i najneobrazovaniji gledalac). Fraza "Zevsov zakon" pomenuta je u filmu čini mi se trocifren broj puta i mislim da je na kraju i stolica u bioskopu shvatila poruku.

Na kraju, najvažnija stvar - koja je poenta ovog filma, odnosno autorski ugao i koji je zapravo smisao reinvencije ove antičke teme? Nolan bira drevni ep da ispriča ekstremno aktuelnu priču, vrlo kritički nastrojenu ka (rekla bih pre svega zapadnoj) savremenoj civilizaciji i opasnostima od gotovo neizbežne auto-destrukcije u kome se naše moderno društvo nalazi. Možda će se nekome učiniti da je ovo opšte mesto i nešto već mnogo puta ispričano, ali mislim da je autorska namera pre svega časna, iskena i dosledno sprovedena. Pretencioznost koje sam se najviše pribojavala (jer Nolan inače ima taj pristup) ovde je daleko manja nego što bi se očekivalo. U tom smislu ovaj film je više molba (ili molitva!) nego propoved. I to je odlično.

Film je od juče u bioskopima. Pogledajte ga!