OPPENHEIMER

 Toliko je toga već rečeno o ovom filmu (i pre nego što je uopšte izašao) da sam stvarno razmišljala da li da uopšte pišem, ali ipak evo mog kratkog utiska koji će možda nekome pomoći da odluči da li pokloni tri sata svog života ovom filmu, ili za one koji su već gledali - mali povod za diskusiju.

 "Oppenheimer" je (kao što je i bilo za očekivati od Nolana kao autora) jedan izuzetno grandiozan i pretenciozan film. Tema (tačnije: teme!) kojom se bavi je sama po sebi velika i bitna, način na koji je film realizovan (korišćenje IMAX tehnologije na 70mm filmskoj traci), glumačka podela prepuna zvezda (neke od njih čak i u malim sporednim ulogama), plus naravno nezapamćena marketinška podrška (mrzi me da se sad bavim fenomenom medijske utakmice sa "Barbie" koja je dovela do bizarnog i zabavnog "Barbieheimer" efekta) - sve ovo dovelo je do toga da gledalac ulazi u salu sa ogromnim očekivanjima i spreman je da pogleda jedno čudno neviđeno. U mom slučaju to se nije desilo. Da sam film gledala bez ikakvog predznanja i povišenih očekivanja, verovatno bih bila zadovoljnija, ovako, moj prvi utisak je da je film više nego dobar, ali zaista daleko od nekog istorijski ili kultrološki megabitnog remek dela kakvim ga predstavljaju. Prvo ću se osvrnuti na ono što mi je bilo odlično - Cillian Murphy kao izbor za glavnu ulogu je pun pogodak. Njegov screentime je neverovatan, gotovo da nema kadra u kome nije, i to većinom u krupnim planovima. Njegovo specifično lice i stil glume savršeno su izneli dosta težak zadatak. Nemojte očekivati da ćete bolje upoznati Oppenheimera kao osobu, jer to se neće baš desiti - on do kraja ostaje svojevrsna misterija, kako nama gledaocima tako donekle i sebi samom. Od drugih jako uspelih likova izdavaje se general koga igra Matt Damon, koji (opet) savršeno balansira na tankoj liniji karikature tipične Amerikančine vojničine, ali ipak ostaje na pravoj strani, pri čemu njegov šarm doslovno unosi pozitivnu energiju u svaki kadar u kome ga vidimo. Dosta dobro se snašla i Emily Blunt koja igra Oppneheimerovu suprugu, iskoristivši na najbolji način ne toliko veliki prostor/vreme koje je imala na ekranu. Robert Downey Jr ovom ulogom puca na oskara i iskreno se nadam da će ga dobiti - ne zato što mislim da je ovo njegova najbolja uloga (nije!) već zato što je odavno zaslužio mnogim svojim ikoničnim radovima (da, mislim da u njih spada i Iron Man, tj. Tony Stark, uloga za koju nikad nije nominovan zbog glupe predrasude da takvi filmovi nisu valjda dostojni). Tu su i šarmantni David Krumholtz (odličan glumac, meni posebno drag u seriji "Deuce"), Casey Affleck, Kenneth Branagh, Gary Oldman (jedva ćete ga prepoznati zbog maske, igra predsednika Trumana i super je!), i još gomila poznatih lica. Moram da naglasim da je većina odlično odabrana i iskorišćena, osim Florence Pugh čiji lik Oppenheimerove ljubavnice je totalni krindž. Duboko verujem da je ova mlada i neverovatno hajpovana i popularna glumica zloupotrebljena zbog svoje ogromne fan baze, pri čemu joj se uloga svela na pokazivanje golog tela i izgovaranje prebanalnih replika, kao u nekim najgorim primerima srpskih/jugoslovenskih filmova i serija iz prošlih vremena.

Glavna tema filma nije ono što verujem da mnogi (ja među njima) očekuju a to je metafizička i preteška moralna dilema sa kojom je naučnik Oppenheimer suočen, a to su posledice atomske bombe. Naravno ova tema je prisutna i taj deo, zajedno sa izvanredno urađenim i uzbudljivim sekvencama vezanim za pripreme i prvo testiranje bombe - odnosno "Trinity" projekat, predstavlja ubedljivo najbolji i najbitniji deo ovog filma, rekla bih sasvim dovoljan da se progleda kroz prste svim drugim stvarima. Veći deo filma zapravo je posvećen kafkijanskim procesima kroz koje je naučnik morao da prolazi u godinama hladnog rata, odnosno anti-komunističke paranoje u posleratnoj Americi. Adresiranje ove teme je izuzetno zanimljivo i bitno, posebno ako se uzme trenutan istorijski momenat u kome je Rusija (opet) glavni arhi-zlikovac i neprijatelj Amerike (i zapadnog sveta), pa se čak neočekivano otvoreno kritikuje moralna panika u koju društvo (pre)lako upada. Ipak, MALI SPOILER ALERT, na kraju filma, krivica sa društva/sistema/Amerike bude prebačena na jednog konkretnog pojedinca, jer se ispostavi da je njegova lična sujeta i povređeni ego zapravo pravi motor hajke na Oppenheimera, čime se donekle abolira američko duštvo kao celina. 

U zanatsko-tehničkom smislu, film ima nekoliko hajlajta, pri čemu je meni najveći zvučna slika. U gotovo celom filmu neprekidno ide izuzetno dramatična (i sasvim namerno) uznemirujuća muzika. Ako gledate u IMAX ili drugom dobrom bioskopu (a to svako preporučujem!) ta muzika vas posle nekog vremena dovede do vrlo čudnog stanja iritiranosti i nervoze, da bi se onda u nekim ključnim trenucima autor poigravao sa esktremnim zvučnim efektima i posebno - tišinom - čime se postiže dosta impresivan efekat. Vizuelno film meni nije bio čudno neviđeno, između ostalog i zato što je većina scena vrlo kamerna (doslovno se dešava u malim zatvorenim sobama) te u tom smislu ceo hajp oko filmske tehnike moram da priznam da u mom slučaju nije opravdan (napominjem da u našem beogradskom IMAXU nema tehnologije da se gleda u punoj rezoluciji 70mm, očekujem uskoro izveštaj prijatelja koji planiraju da film pogledaju baš u tim uslovima u jednom inostranom bioskopu).

Ukratko za kraj - ovo je jedan dobar film koji će pokupiti pregršt nagrada, puno ljudi će ga pogledati (što je super!) ali zaista ne mislim da svedočimo nečemu toliko izuzetnom i bitnom, niti da će on doneti neki suštinski pop-kulturni ili umetnički preokret. 

Gledajte film, obavezno u što boljem bioskopu! Ko je već video, radujem se diskusiji!