MIAMI VICE 2006.

 Ovaj tekst je naručila jedna vrlo posebna osoba, a povod je da je sinoć slučajno pušten na jednoj televiziji pa smo ga ponovo pogledali, 15 godina posle premijere. Ako ste ga nekad davno gledali, sigurno ste zaboravili, pa predlažem da ga pustite ponovo, a ako ne, završavajte hitno čitanje ovog bloga i premotajte pink action (ako vam je ovo protiv uverenja, imate sivu zonu) da pogledate jedno autentično remek delo.

 Film Michael Manna, jednog od kraljeva umetničkih akcionih filmova (ili neo-noir-a, kako se najčešće opisuje ovaj film), nastao je po elementima kultne policijske serije Miami Vice iz osamdesetih, sa legendicama Don Johnsonom i Philip Michael Thomasom u glavnim ulogama. Moram da priznam da ja seriju pamtim kao kroz maglu i to najviše po specifičnom stajlingu junaka i za ono vreme napucanoj art direkciji koja je pratila duh zlatnog doba osamedesetih, kad su svi imali dobru kosu, sjajne sakoe, brza kola, prelepe devojke i mnogo kokaina, ali za razliku od današnjih dana kad takođe toga svega ima - tada je sve bilo sa stilom :))). E a sad ozbiljno - film Miami Vice iako u očima kritike nije dobacio do nekih visina, mislim najviše zbog predrasude da se radi o klasičnoj akciji sa mnogo pucnjave, predstavlja udžbenik filmske režije koji bi trebalo da prostudira svako koga iole ozbiljnije zanima film. Scenario je vrlo jednostavan i tu dolazimo do jednog bitnog zaključka - da bi se postigla atmosfera, empatija prema junacima, estetika koja nije samoj sebi svrha i uopšte jedan emotivno angažovaniji odnos gledaoca prema onome što se na ekranu dešava, storilajn ne bi trebalo da bude prekomplikovan.  Ukazivala sam već na probleme u nekim trenutno aktuelnim serijama slične tematike, gde imamo 100 junaka i 200 zapleta i na kraju pojma nemamo šta se dešava, a još manje nas se to emotivno dotiče. Ovde imamo pozitivce (policajce na undercover zadatku) i negativce (internacionalne narko trafikante, jasno određene u hijerarhijskom smislu). Ovi prvi hoće da raskrinakaju i pohapse ove druge. Dakle priča se lako prati i zato Mann ima prostora da se razmaše u onome u čemu je genijalan - izgradnji atmosfere sa jedne i realizaciji (meni inačne uglavnom dosadnih) akcionih scena kao što su potere ili posebno pucnjave sa većim brojem učesnika. Detaljnija analiza režije tih scena zaista bi iziskivila desetine stranica, ovde ću se samo zadržati na par bitnih tačaka: reditelj nikad ne mlati kamerom, nemamo trista uglova, dronove, efekte i divljanje u montaži. Kamera je baš tamo gde treba da bude na način da s jedne strane savršeno isprati radnju, a sa druge (što je bitnije) dovede gledaoca u stanje ako ne učesnika, onda bar navijača koji strepi za junake. Sve to naravno bez trunke patetike, skoro pa dokumentrastički. Ovaj stil režije koji inače obožavam, karakterističan je i za jednu seriju iz istog perioda - The Shield (Prljava značka) koja takođe predstavlja remek delo svog žanra i više od toga.

 Osim Sofia Coppole, koja se naravno bavi potpuno drugim žanrom i tematikom u svojim radovima, ne pada mi na pamet mnogo reditelja koji su baš toliko vešti u građenju atmosfere - takoreći ni iz čega. Ono što bi kod 99% drugih reditelja bila najgora banalnost (tipa: dvoje se voze gliserom, on nju muva, vetar im u kosi), Michel Man pretvara u audio-vizulelne bisere sa neverovatnom količinom estetskog i emotivnog naboja. Tome naravno doprinose i ostali elementi kao što je kamera, kasting i naravno muzika. Već sam pisala o tome kako je počelo da me smara previše svakojake "hit muzike" u filmovima i serijama, ali soundtrack ovog filma je jedan od najboljih svih vremena i najtoplije preporučujem da se posluša https://www.youtube.com/playlist?list=PLPjkSV6Fwk2pZ7r22e_S5J3t6o6W9Sigs. Film ima jedan od boljih početaka ikad, atraktivnom in medias res scenom u kojoj trešti himnetina "Encore" Jay Z-ja i Linkin Parka, dok su Colin Farrell (jedna od retkih osoba na planeti koja može sa takvom lakoćom da iznese brkove i frizuru na repove i pramenove) i Jamie Foxx u sred akcije hapšenja u noćnom klubu u Majamiju. Lik mafijaške savetnice koju igra Gong Li je jedna od najzanimljivijiih i najlepših "mistery" žena još od klasičnih noir ostvarenja pedesetih, a činjenica da je za ulogu za koju su se po defaultu uvek kastovale klasične bele lepotice izabarana Kineskinja koja radi sa Latino bandom još jedan je tajni sastojak kojim Mann uspeva da od obične krimi akcione priča napravi arty remek delo.

 Iako vreme nosi razne inovacije i ne možemo se linerano vraćati u prethodne filmske i TV dekade sa idejom da "krademo fore", mislim da bi vraćanje ovakvim sadržajima i njihovo proučavanje bilo jako korisno mnogima koji se bave sličnim temama - tačnije, bilo kojom temom - a da žele da postignu nešto više od uvaljivanja klasičnog žanrovskog "proizvoda".  Za ljude koji nisu iz posla - jednostavno ćete mnogo uživati, a to je sasvim dovoljan razlog!