NAJBOLJI SITKOM SVIH VREMENA

 Volim da počnem tekstove disclaimerima, pa ću tako i ovaj: 

   Zaista mrzim top liste, takmičenja i poređenja filmova, serija i bilo kakvih umetničkih dela. Kad vidim da ljudi pišu da je nešto "najbolje ikad", unapred mi se smuči. Zato apelujem da se ovaj naslov shvati samo kao moje subjektivno mišljenje (mada budimo iskreni - ovaj put i objektivno sam u pravu LOL).

  Office sam prvi put videla pre milion godina, čini mi se da sam prvo pogledala nekoliko epizoda originalnog britanskog, a posle i na preskok par epizoda američkog. Naravno smejala sam se i doživljavala napade krindža (mada u to vreme ta reč i nije bila u opticaju, govorilo se lepo "transfer blama"), ali priznajem da nisam u potpunosti uvidela o kakvom remek delu je reč. Ovde opet mora jedan mali disclaimer - za razliku od mojih najbližih prijateljica kojima je ovo omiljeni TV žanr, ja nisam veliki fan sitkoma i komedija uopšte. Mislim da je to posledica predanog i manijakalnog gledanja serije South park decenijama, što naravno čoveku potpuno poremeti kriterijum smešnog i satiričnog. Kada se kompletan Office USA pojavio na Netflixu, odlučila sam da krenem redom iz početka i imala sam šta da vidim. Posle odgledanih svih 9 sezona, sa ukupno 201 (i slovima: dvestaijednom) epizodom, sve što osećam je bezgranično poštovanje i divljenje prema ekipi koja je napravila ovo maratonsko remek delo.

  Možda deluje da sam dokona osoba kad sam imala ove stotine sati vremena za trošenje, ali uveravam vas da nisam, kao i da je to vreme provedeno na najbolji i najkorisniji mogući način. Svi koji za Office znaju više preko mimova i citata zapravo imaju uvid samo u prvi sloj naracije - surovu satiru koja izaziva toliki krindž dok gledate da morate povremeno da pauzirate. Savršen spoj bizarnosti likova i banalnosti realnog "9 do 5" posla u malom provincijskom gradu čine idealnu postavku za skoro beskonačne mogućnosti satiričnih situacija, međutim već tokom prve sezone gledalac uviđa da priča ima daleko širi/dublji smisao i pruža neverovatno topao i human "feel good" momenat. Do samog kraja taj topli ljudski deo postaje sve jači, ali istovremeno ni ovaj satirično-bizarni ni malo ne posustaje, tako da je melodrama uvek izbalansirana zlatnim grumenima ekstremnog humora. 

 Sa umetničko-zanatske strane ovde imamo posla sa neverovatnom količinom talenta ali i istrajnosti - jer smisliti dobru, pa čak i neviđenu foru, nije lako ali nije ni nemoguće, međutim ponavljati i nadograđivati to u stotinama sati materijala zaista je podvig. Tim pisaca (od kojih jedan deo i glumi u seriji što je poseban biser za sebe) jeste mnogobrojan, ali uspevaju da zadrže prepoznatljivu zajedničku narativnu nit i vrlo specifičan stil. Za razliku od većine (meni najboljih) komedija, ovde smeh nije zasnovan samo na verbalnim bravurama već imamo i fizičku radnju koja zaista ponekad preispituje granice mentalnog zdravlja (ali i političke korektnosti!), što rezultira antologijskim scenama kakva je na primer Dvajtova protivpožarna vežba koja je verovatno jedna od najbizarnijih i najluđih epizoda u istoriji sitkoma. "Mockumentary" forma i naturalistička gluma dodatni su element koji doprinosi saživljavanju sa junacima i njihovim sudbinama. Iako taj postupak nije nov i jednistven, ovde je doveden do savršenstva i potpuno prirodno uklopljen u naraciju.

 Trudim se da pišem bez spojlera jer mi je cilj pre svega da ubedim sve koji nisu gledali Office, ili su videli samo par nepovezanih epizoda nekad davno, da tu grešku hitno isprave jer će im život bukvalno postati bolji. Ljudi iz Office smo svi mi. Zabavno mi je bilo nedavno na društvenim mrežama povodom masovne egzaltacije trećom sezonom odlične serije Succsession, kako su se ljudi bavili time koji su junak - ko je Shiv, ko rođak Greg, a ko matori Logan Roj. Dobra vest je da niko od nas nije ni jedan lik iz te serije, jer oni i nisu ljudi već (prezabavni, priznajem!) demoni koji žive na Olimpu Cinizma, trenutno najdominantnije religije u umetnosti (tačnije, pop kulturi). Za razliku od prebogate i preuticajne megakompanije "WayStar Royco" (jel samo mene ovo asocira na "Death Star"?), nebitni provincijski  "Dunder Mifflin Paper Company" je naša realnost, sa svim negativnim i pozitivnim aspektima i upravo je važno da sagledamo i razumemo i jedne i druge. Mi ne možemo da biramo sledećeg predsednika Amerike (btw naravno da ne može ni prodica Roj, ali okej to ćemo u nekom drugom tekstu), ali možemo da biramo kakvi ćemo biti kao pojedinci, prema samima sebi ali i ljudima oko nas, koliko god nepodnošljivi ponekad svi mi bili.  Ne želim višem da vam oduzimam dragoceno vreme, bolje ga iskoristite da što pre krenete da gledate Office!