NEČISTA KRV - GREH PREDAKA

 Ovo je tekst o filmu, a ne seriji. Sadržaj filma se poklapa sa prve 3 epizode serije, dok se u kasnijim nastavcima dešavaju nove stvari. Napominjem da seriju još nisam pogledala.

 Prvi utisak o filmu su dva utiska :)

1. Bjelogrlić je glumac holivudskog nivoa i to je tako

2. U životu nisam videla bolji kostim u bilo kom domaćem filmu ili seriji

   Da ne ispadne kao ono kad ljudi o filmu imaju da kažu da je "lepa fotografija" i da im se "svidela muzika" - odmah da kažem da mislim da je film u celini odličan. Milutin Petrović se odlučio za vesternaški pristup što je naravno zabavno jer se radi o 19. veku i dosta je interesantna ta paralela između dva geografski udaljena sveta u (otprilike) sličnom vremenskom okviru. Ni u jednom trenutku nije se upalo u neku od mnogobrojnih zamki koje vrebaju svaki pokušaj domaće istorijske drame. Čula sam izvesne komentare da vranjanski akcenat kao nije autentičan - iskreno ne umem to da procenim, a mislim da stvarno nije ni bitno. Ono što jeste važno je da junaci ne zvuče kao da sede u nekom kafiću u Njegoševoj 2021. i pijuckaju aperol, niti se tako ponašaju u bilo kom smislu, što smo inače mogli da vidimo u nekim drugim filmovima/serijama iz epohe. 

  Iako je gazda Trifun (Bjelogrlić) neosporni  alfa junak oko koga se plete naracija, ovo je zapravo film o ženama i njihovom (užasnom i bezizlaznom) položaju u patrijarhatu Srbije pod Turcima početkom 19. veka. Ne pada mi na pamet ni jedan drugi domaći film koji je ovako eskplicitno feministički, pri tom na suštinski a ne deklarativno-pomodan način. Ono što je super je to što muški junaci koji su u ulozi tlačitelja, nisu prikazani kao zlikovci/ludaci već su i oni očigledni proizvod (tačnije žrtve) društva i vremena u kome žive. Osim feminističke agende, zanimljiv mi je i momenat eksponiranja multietničkog okruženja u kome se tada živelo i komplikovanih odnosa između lokalaca Srba i Albanaca i Turaka (koje vidimo kako kroz predstavnike okupatorske vlasti tako i kroz obične nebitne ljude kakav je mladi berberin). Mešanje dijaloga ne tri jezika odlično je sprovedeno (slično smo videli i u seriji Besa) i daje filmu autentičnost ali i izvesnu širinu u smislu interesa balkanske (a što da ne možda i turske!) publike, što se nadam da će u budućnosti potvrditi gledanost na različitim prostorima (koliko mi je poznato, iako je na Netflixu, film je za sada dostupan samo regionalno).

  Osim ovog suštinskog doprinosa razumevanju bitnih društvenih i identitetskih pitanja koja su aktuelna evo već tri veka, film je ozbiljno podigao nivo art direkcije i celokupnog vizuelnog aspekta kad su istorijske teme u pitanju. Marina Vukasović Medenica zaista je zadala domaći zadatak kolegama kad je u pitanju kostim. Ako vas zanima kako je to uspela, možete da pročitate njen interesantan intervju https://www.euronews.rs/kultura/reflektor/28548/kostimografkinja-neciste-krvi-marina-vukasovic-medenica-kostimi-oslikavaju-i-status-u-drustvu/vest. Scenografska rešenja takođe su odlična, kao i izbor lokacija, a svi znamo koliko je to teško u Srbiji kada su u pitanju kadrovi iz bilo koje epohe koja nije "danas", a pogotovo tako davnog vremena.

  Ovaj film je dokaz da se literarni klasici i/ili nacionalno relevantni sadržaji (ovo mislim krajnje neironično) i te kako mogu uspešno tretirati na autentičan i osavremenjen način. Ne treba nam više ekranizacija namenjenih nastavnicama srpskog u penziji (respect za nastavnice, da ne bude zabune), već generacijama kojima su i devedesete "istorija". Smislenim, iskrenim i dobronamernim preispitivanjem sopstvene prošlosti i kulturnog nasleđa činimo uslugu svima nama i zato se zaista nadam da će Milutinov film biti primer koji će slediti i neki drugi autori, pa da ćemo imati više ovakvih sadržaja a manje umetničkih katabaza kao što su AOJ ili Nemanjići.