THE POWER OF THE DOG

  Ovaj film, koji prednjači u broju nominacija za Oskar, već duže vreme je dostupan na Netfliksu, ali priznajem da sam od početka imala osećaj da "moram da se nateram" da ga pogledam, što se ispostavilo kao dosta tačan predosećaj. Odmah da kažem, da ovo nije slučaj "hoću mojih 2 sata života natrag", naprotiv, ne osećam ni malo da je u pitanju gubljenje vremena, glupost ili loš film. Meni jednostavno nije seo, a probaću da obrazložim zašto.

  Novozelandska rediteljka Jane Campion već je veteranka arthouse filmova koji prosto prizivaju Oskare i druge nagrade ("Piano", "Portait of the Lady", "Angel at my Table"), a znamo je i kao autorku zanimljive serije "Top of the Lake". Svi njeni radovi prepoznatljivi su više po specifičnoj, brižljivo građenoj atmosferi, nego po samim zapletima, a to je slučaj i sa ovim filmom. Upravo najveći kvalitet "The Power of the Dog" predstavlja eterična, neuhvatljiva i začudna atmosfera, smeštena u okvir nekog arti neo-vesterna (pogotovo u lokacijskom i donekle tematskom, ali i ne žanrovskom smislu). I sama rediteljka u intrevjuima je naglasila da je mnogo više interesovala atmosfera nego zaplet, čime je adresirala određene zamerke da film ima suviše nejasan otvoren kraj. Naime u ovom filmu nejasnoća i otvorenosti nema samo na kraju, već sve vreme. Sve je izuzetno suptilno i diskretno, pa doslovno ako vam padne koncentracija na jedan minut ili odete po čašu vode, može se desiti da vam promakne ključna činjenica bez koje ćete teško shvatiti šta se zapravo dešava. Osim atmosfere, drugi stub filma čine junaci koji su dosta neujednačeno eskponirani i razrađeni. Sami glumci solidno se snalaze, s tim da moram da priznam da mi je inače omiljeni Benedict Cumberbatch ovde malo preterao u želji da dobije Oskara, pa se čini kao da glumi Daniel Day Lewisa koji glumi začudnog kontroverznog intelektualca kauboja Phila. Mladi Kodi Smit-McPhee koji tumači Petera, prilično je autentičan (čemu doprinosi i njegov specifičan fizički izgled) kao border-line ličnost za koju zapravo nismo do kraja sigurni da li je samo odani sin (što je naznačeno u replici koja otvara film) ili ozbiljan psihopata. Kirsten Dunst u ulozi Rose ne dobija dovoljno prostora, pa se čini da je njen potencijalni Oskar ipak malo posledica prelivanja uticaja filma kao art celine. Još manje prostora ima njen filmski (i realni) muž Jesse Plemons (George), koji je ipak i uz minimalan screen-time i jedva nekoliko replika uspeo da privuče pažnju i da takođe dobije nominaciju.

  Možda će nekome prijati ovaj izlet u jedan drugi svet, sporiji, začudniji, introvertniji i ambivalentiji, nego što je to obično slučaj u današnjim filmovima i serijama, ali meni je sve vreme smetalo to što sam imala osećaj da je sve rađeno baš sa tim ciljem - da se bude "umetničkiji" i drugačiji po svaku cenu. Ipak, film čekira dosta oskarovskih kućica, pa verujem da će dodela biti veliki uspeh za Campion i ekipu.