I BOGATI PLAČU - SUCCESSION, BILLIONS, INVENTING ANNA

  Ovaj put jedan malo drugačiji osvrt. Ako čitate blog najviše zbog preporuka šta gledati evo odmah ukratko: Succession obavezno sve sezone, Billions samo prve 2 sezone, Inventing Anna slobodno preskočiti i umesto toga pogledati na YT par intervjua sa pravom Annom Sorokin ukoliko vas tema zanima. Ali, ovaj tekst zapravo uopšte nije o tome šta je dobro a šta nije i šta vredi gledati :)

     Na prvi pogled ove 3 serije su iz prilično različitih foldera - i na drugi, jesu. Zajednička crta leži u fascinaciji bogatašima - i to ne onima koje i mi možemo sresti - ljudima sa malo većom gajbom i dizajnerskim nameštajem koji voze malo veći volvo i biraju malo fensije destinacije za more ili skijanje - već mega-bogatašima, milijarderima, ljudima koji su prešli dosta visoke nivoe igrice koja se zove liberalni kapitalizam. Sve tri serije (ubedljivo najviše Succession, koja se i zanatskim kvalitetom zaista izdvojila) su izazvale mnogo reakcija i smatranja sa raznih strana i različitih uglova - bilo je tu svega i svačega, ali ono što me je najviše zaintrigiralo je da sam često nailazila na diskurs koji potencira da su ove serije (a opet, naročito Succession) kritika kapitalizma. Nije čudno što su mnogi ovo pomislili - u sve tri serije videli smo da upravo ti prebogati i naizgled preuspešni ljudi (kod Inventing Anna naravno ne ona lično, već recimo vremešna bogatašica Nora ili uspešni sredovečni korpo-advokat koga nasanka) zapravo JAKO PATE. Njihovi životi, uprkos prelepim vilama, privatnim avionima, jahtama, penthausima na Menhetnu, najskupljoj odeći i najeksluzivnijoj klopi, prikazani su kao nesrećni, čemerni i besmisleni. Dani ovih likova su ili blazirano predosadni (setimo se Skarsgardovog lika koji se doslovno guši od smora ispred svoje bajkovite vile na Komo jezeru) ili nepodnošljivo stresni, na ivici infarkta (bilo ko od Royevih ili većina likova u Billions). Njihovi brakovi i emotivne veze se uvek raspadaju, odnosi sa decom i porodicom su jezivi, prijatelji im redovno zabadaju noževe u leđa i ukratko rečeno - njihov život ne da nije Švicarska već je jedna velika tuga. Gledajući ovakve sadržaje, običan čovek pomišlja: eto vidiš, ta jurnjava za novcem i opsesija moći zapravo ne donose ništa dobro. Na taj način, pripadnik srednje ili radničke klase zaključuje da njemu i nije toliko loše jer šta će ti dijamanti, suvo zlato i brilijanti kad nemaš ljubav i duševni mir. Fun fact je da ljubav a ni duševni mir vrlo često nemaš ni onda kad si siromašan, a činjenica da se guraš u Lasta busu umesto da jedeš kavijar u privatnom mlaznjaku ne garantuje da ćeš biti daleko srećniji od večitog baksuza Kendalla Roya ili Bobby Axelroda koji posle svega zavrsava daleko od svih koji mu nesto emotivno znače.  U realnom životu, srećnih i nesrećnih ima u svim slojevima društva, što se lepo vidi u bilo kom sadržaju koji prikazuje živote ostalih klasa (pa tako čak i u pričama o najnižim slojevima društva nađe se mesta optimizmu - setimo se Slum Dog Millionaire), OSIM kad se radi o megabogatišma - samo kod njih sreće nema. Tako, u sve tri pomenute serije paradoksalno ne postoji niti jedan zaista pozitivan ili srećan junak(inja) koji pripada najvišoj klasi. Iako ima  junaka koji u početku pokazuju neku "nadu" ili "normalnost" (recimo lik non-binary Taylor u Billions, pa donekle i psihijatrice Wendy), kako serije odmiču, ta nada se ubija i svi likovi se ispostavljaju kao (a) totalni negativci i (b) totalno nesrećni.

  Dakle, moja teza je da ove serije ne samo da nisu ni najmanje kritičke, već naprotiv, služe kao perfidno sredstvo u ojačavanju i održavanju postojećeg sistema u kom smo svi potlačeni osim onog 1 promila (robo)vlasnika sveta. To što imamo netfliks i kokice a nismo gladni i nepismeni, zapravo nas samo još dublje zakopava u ovaj sistem koji ne samo da ne možemo da pobedimo, nego očito ni nećemo! Da budem jasna, potpuno je očigledno da su ovakvi sadržaji jako atraktivni - da se ne vraćamo predaleko u istoriju teatra i filma, dovoljno je podsećanje na megauspešnu "Dinastiju" ili "Dalas" - ljudi jednostavno vole da zavire u svet bogatih i moćnih, to okruženje ih fascinira i intrigira i to na specifičan "love to hate" način. Kad se tome pridoda činjenica da su serije Billions i Succession izuzetno vešto realizovane (mislim pre svega na scenario i glumu), a da je Inventing Anna (u velikoj meri) zasnovana na istinitim događajima, potpuno je jasno da ćemo se lako zalepiti za ekran i dozvoliti im da nas opčine. Sve je to naravno u redu, zabava je super i jako nam potrebna, ali čini mi se da je samo bitno da osvestimo neke stvari i ne ložimo se da se radi o nekoj umetničkoj pobuni protiv kapitalističkog sistema - jer ove serije su doslovna suprotnost toj ideji.