STATION ELEVEN

   Posle gledanja prve epizode ove serije, imala sam košmar u kome sam sanjala kako negde bežimo. Nije ovo ni prva (a verovatno ni poslednja) postapokaplitčna serija koju smo gledali, ali moram da priznam da je tajming više nego specifičan. Premisa serije je da se na planeti pojavljuje virus nekog novog gripa koji za razliku od "naše" korone ne ubija "samo" manje od 1% obolelih, već preko 90% ljudi umire i to skoro odmah, u roku od dan-dva. Nekolicina ipak preživljava i mi kroz 10 epizoda serije pratimo njihovu sudbinu tokom narednih 20 godina. Scenario je nastao po istoimenom romanu Emily St. John Mandel.

  Kreator ove serije je Patrick Somerville koga znamo pre svega po seriji "Leftovers" (inače on stoji i iza američke serije "Bridge" - rimejka kultnog dansko-švedskog "Bron|Broen"), tako da nije neobično što ova dva ostvarenja dele mnoge zajedničke crte. Pre svega, tu je specifična atmosfera, netipična za postapokaliptični žanr - umesto akcije, histeričnog bežanja i surovih borbi (kakve recimo imamo u serijalu "Mad Max"), ovde više svedočimo jednom sporom, introspektivnom uvidu u ljudsku psihu, prožetom filozofskim razmšljanjima o vremenu, smislu postojanja i specifičnostima ljudskog života. U  centru priče je putujuća glumačko-muzičarska trupa, koja u šekspirijanskom duhu zabavljača lutalica krstari po "točku", svojevrsnoj kružnoj putanji u široj okolini grada Čikaga, zabavljajući ljude u izolovanim enkalvama preživelih. Naracija je nelinerana, pa često imamo skokove u vremenu - od trenutaka koji prethodne "nultom danu" odnosnu početku pandemije, pa sve do futurističke 2040. u kojoj pored preživelih imamo i grupu "post-pan" mladih, dece rođene posle pandemije, koja ne pamte stara vremena. Ime serije je zapravo naslov samizdat SF grafičke novele koja predstavlja svojevrsnu bibliju za neke od junaka, a njen sadržaj se konstantmo prepliće sa realnim događajima. 

  Iako serija ima i prično klišeiziranih momenata (meni je na primer smetala art direkcija u 2040. koja je neka skoro pa parodična hipi verzija "Mad Max" estetike)  i ponekad upada u patetiku (što je realno bila boljka i "Leftoversa"), sveukupni utisak je začuđujuće pozitivan. U seriji naravno imamo neophodnu "diversity" kvotu, ali moram da priznam da su svi junaci prirodno uklopljeni i nema se utisak da su etničke ili druge manjinske grupe trpane samo reda radi, već imaju svoje autentično i smisleno mesto. Šarmantna mala glumica Matilda Lawler koja igra glavnu protagonistkinju Kirsten u mladim danima, jako me podsetila na našu dečiju zvezdu Klaru Hrvanović, a što se ostalih glumaca tiče, šou krade irski glumac David Wilmot, koji igra pomalo kontroverznog Clarka, čoveka koji u vremenu "pre" predstavlja paradigmu (šaramantnog doduše) luzera, da bi posle apokalipse pronašao svoje mesto u društvu kao autentični lider. Od drugih elemenata koje bih izdvojila po kvalitetu, jako se ističe izvanredna zvučna slika, gde se uz muziku i efekte stvara konstantna i sveprisutna tenzija (slična možda onoj u seriji "Handmaid's Tale").

   Što se tiče preporuke da li ovu seriju gledati ili ne - probajte jednu epizodu pa odluku donesite sami. Ako vam je i previše stresa i anksioznosti izazvanih realnošću u kojoj živimo, možda ipak za sad preskočiti, mada posle dosta mučnih trenutaka, serija na kraju donosi izvesni optimizam i olakšanje, što može biti i lekovito. Bacite pogled pa pišite kako je na vas delovalo...