KILLING EVE S04

  Od svoje premijerne sezone 2018. godine, "Killing Eve" je bila serija koja je donela prilično osveženje i inovativan pristup oličen u žanru koji bi se mogao opisati kao "feministička špijunska crna komedija apsurda". Već ovaj bizar opis podžanra svedoči o tome kako su se u jednoj zabavnoj seriji našli prilično različiti elementi, nekim čudom (ili tačnije, talentom i zanatskom umešnošću autora i ekipe) spojeni u funkcionalnu i ubedljivu celinu. Tokom četiri godine, serija je doživela dramatične uspone i padove, slično kao "Billions". Posle odlične prve sezone, usledila je znatno slabija druga, a zatim i potpuno nesnosna treća sezona (u kojoj sam čak bila i odustala od gledanja), da bi se u finalnoj, četvrtoj sezoni, sve vratilo na svoje mesto, i čak više od toga, priča podigla na viši nivo. "Killing Eve" je od početka imala snažnu (prevashodno) žensku fan bazu i to sa razlogom - ovde imamo jedan totalno "female gaze" pristup, a i kostimi su spektakularno preterani i zabavni:). Sve glavne junakinje su vrlo jake i neobične žene, sve se vrti oko njihovih ambivalentnih ali vrlo intezivnih međusobnih love-hate odnosa. Muški junaci su, sa izuzetkom ruskog agenta Konstantina (zahvaljujući i tome što ga glumi prešarmantni danski majstor Kim Bodnia), prilično nevažni i prolazni, čak nebitniji nego tipični ženski sporedni likovi u klasičnim "muškim" špijunskim serijama. Junaci i junakinje portretisani su raznoliko, od blago "quirky" karaktera do potpuno apsurdnih karikatura. Kada pričamo o karikaturama, dolazimo do jednog velikog minusa serije, a to je izuzetno negativan, uvredljiv i bukvalno imbecilan prikaz likova koji su Rusi ili predstavnici drugih slovenskih naroda. Iako odmah na početku prve sezone upoznajemo "skroz normalnog i običnog" londonskog Poljaka Nika Polastrija (Owen McDonell), supruga glavne junakinje Eve (Sandra Oh), gotovo svi ostali Rusi i Poljaci prikazani su u ključu a la Borat, od govora, preko oblačenja i ponašanja, pa sve do odvratnog prikaza njihovih domova - nekih fiktivnih mesta i sela u Rusiji i Poljskoj. Ovo sve ne bi bilo problem da se i drugi narodi ili lokacije (a ima ih puno, od Berlina do Kube, preko Pariza i Škotske), ne prikazuju u daleko normalnijem i umerenijem stilu, pa deluju samo "šašavo" a ne primitivno i retardino. Glavna junakinja Villanelle (Jodie Comer) je takođe Ruskinja, ali njen lik je toliko ekscentričan i van svih klišea, da je etnicitet nebitan i očitava se samo u njenom prilično glupom ali ipak podnošljivom akcentu.  Ako pređemo preko ovog, po meni jako problematičnog i zlonamerno stereotipizirajućeg aspekta (jedne prevashodno zabavne!) serije, možemo da pređemo na dobre stvari. Osim pomenutog feminističkog ugla, u seriji se susrećemo sa začuđujuće romatničnim, emotivnim i istinitim momentima, što je najevidentnije upravo u četvtoj sezoni, čime se ona kvalitetom uzdiže iznad prethodnih. Svi bitni odnosi su između žena, kako romatični, tako i svojevrsna takmičenja ili igre moći, inače po pravilu rezervisane za muške junake. Razvoj likova tokom četiri sezone je takođe zanimljivo rešen, naročito kod glavne junakinje Villanelle. Iako je ona od početka postavljena kao "šašava psihopatkinja", surovi profesionalni ubica u telu veoma mlade, lepe i jako zabavno odevene žene, njen lik doživljava zanimljivu transformaciju i tek pred kraj serije nekako dostiže svoj puni potencijal. Tome svakako doprinosi i pomak u glumi - Jodie Comer iako jako šarmantna od početka, u prvoj sezoni se prilično izmotava i sve vreme karikira svoj lik, dok u poslednjoj prelazi na znatno svedeniju glumu koja joj daleko bolji leži i dodatno ističe kontrast između njenog izgleda i postupaka. Kad se radi o Eve - Sandra Oh je za mene još od "Gray's Anatomy" glumica "koju volim da mrzim", tačnije užasno me nervira iako apsolutno uviđam njen talenat i veštinu. Ovde je takva ambivalencija dobrodošla, i opet, kako se približavamo finalu serije, kao da pronalazi svoj najbolji mogući izraz. Pošto iza scenarija naravno stoji Phoebe "Fleabag" Waller-Bridge, jasno je da se radi o vrhunskom cinizmu i humorističkom nihilizmu (da, izgleda da je tako nešto moguće!), tako da ljubitelji ovakvog svetonazora neće biti razočarani krajem. I za kraj, deo poslednje sezone se dešava u Škotskoj, možda najfilmičnjem predelu na svetu, a (od 3. sezone) glumi i Camille Cotin, koju obožavam iz "Dix Percent" ("Call my Agent").

  Dakle, za one koji nisu uopšte gledali, toplo preporučujem samo 1. i 4. sezonu, ove između slobodno preskočite (eventualno pročitajte sažetak da bi ste znali šta se desilo). Takođe, za pripadnice LGBTQ zajednice, mislim da je ova serija čak više ikonična od "L Word" ili "Orange is a New Black", tako da je stvarno ne smete propustiti!