MOČVARA S02

  Drugu sezone serije "Močvara" ispratila sam pod specifičnim uslovima - prvu sezonu zapravo nisam nikad završila (tačnije, odustala sam posle prve epizode), pa sam u gledanje ušla sa izvesnim rupama u predznanju (što se nije ispostavilo kao neki veći problem), plus, istovremeno se emitovala hrvatska serija "Šutnja", žanrovski jako slična i sa istim glumcem Goranom Bogdanom u glavnoj ulozi. Iako su se mnoge domaće/regionalne serije po kvalitetu prilično približile evropskom standardu, ipak je potrebno i dalje ih sagledavati u specifičnim, lokalnim okolnostima i biti možda malo blaži i benevolentniji u kritici, pa ću se i ovaj put potruditi da tako pristupim. Takođe ću se truditi da izbegnem spojlovanje, za one koji tek planiraju da gledaju.

  "Močvara 2" je dosta problematična serija, koja međutim ima i neke pozitivne momente, kao i svojevrsnu neobjašnjivu začudnost pa rekla bih i bizarnost, koja vas uprkos svemu tera da je i dalje uporno gledate. Prvi pozitivni faktor čini Goran Bogdan - iako je već jasno da za sopstveno dobro mora da počne da odbija uloge jer je jednostavno previše prisutan u srpskim i hrvatskim serijama (nedavno su se poklopile čak tri u istovremenom emitovanju), ovaj glumac nosi toliku količinu topline i šarma, da mu jednostavno sve verujete i empatišite sa njim. Drugi faktor je zanimljiv izbor lokacije: veći deo priče se odvija u gradu Senti na samom severu Vojvodine, kao i salašima i prirodi u okolini. Za razliku od recimo "Šutnje" gde je Osijek predstavljen kao depresivna provincija u kojoj doslovno nema ničeg lepog niti pozitivnog, ovde imamo ambivalentno eksponiranje ostataka starog post-austrougarskog sjaja (vila Garčevića) ili prirodne lepote (dron snimci pokošenih polja, prizori sa farme konja) sa jedne strane i totalnog socijalnog dna sa druge strane (kuće siromašnih junaka, ofucani klub-diskoteka, napušteno odmaralište). U suprotnosti sa ovim dvojakim tretiranjem lokacije, kada se radi o junacima, situacija je znatno gora - osim policajca Krsmanovića (Goran Bogdan) i njegovih nedovoljno karakterno razrađenih kolega Mare i Atile (Jana Bjelica, Robert Oszvar), gotovo svi ostali junaci su blago rečeno problematični. Tu dolazimo do glavnog problema u pristupu - iako sam već pominjala da se radi o lokalizaciji "Nordic Noir" žanra (kao i u "Šutnji" ili "Kljunu"), ovde zapravo imamo posla sa jednom "Misery Porn" serijom, u kojoj se sve vreme insistira na prikazivanju i akcentovanju onog najgoreg u ljudima. U ovom mizantropskom pristupu, najgore prolaze ženski likovi - sve junakinje su ili žrtve ili odvratne osobe ili i jedno i drugo. Način na koji su tretirane (mizanscen, kostim, šminka, prečesti kadrovi u kojima su gole u vrlo neestetizovanom stilu), kao i njihove replike prepune prenaglašene vulgarnosti, nažalost su me podsetile na neka prošla vremena domaćeg filma kad je mizogini pristup bio sveprisutan. Ni muški junaci ne prolaze mnogo bolje, ali kod njih bar postoji neki trud, borba i težnja da se poprave ili nešto/nekoga poprave, a takođe sam casting ide u pravcu jakih, pa i zgodnih muževnih figura, čak i u slučajevima kad su negativci. (Nota bene: ima i prelepih glumica, ali je način na koji su tretirane sve samo ne ženstven ili na bilo koji način empatičan). Sledeći problem je što je glavni storilajn (istraga ubistva mlade devojke u Senti) nepotrebno isprepletan sa još dva (bizarnom pričom o poreklu inspektora Krsmanovića - što je svojevrsni follow up prve sezone, kao i epizoda sa svedokom-saradnikom u Beogradu), samo da bi se priča koja je već prilično crna i beznadežna, još dodatno pogoršala. Naravno da ni jedan "Nordic" niti "Slavic" noir nikad ne nudi cveće, leptiriće i happy end, ali ovde je insisitiranje na zlu i odvratnosti toliko dominantno, da se pitam šta je tačno poruka ili emocija koju gledalac treba da dobije ovom serijom? Da je sve gnusno? Za to nam je dovoljno da pogledamo vesti, nažalost. Istini za volju, kada se radio o iskusnom i slavnom autorskom paru Milena Marković (scenario) i Oleg Novaković (režija), svi vrlo dobro znamo da je "crni pristup" oduvek bio njihov zaštitini znak, te da su u tom ključu uradili mnoge uspešne i nagrađivane predstave i filmove. Problem međutim je u tome što ovakav (sasvim legitiman!) autorski pristup ima svoje mesto i dobro se uklapa u autorske, ideološki snažno obojene umetničke radove, dok ovde imamo nezgrapan "brak" između takve poetike i kriminalističkog TV žanra koji ima svoja jasna pravila i svrhu, kao i višedecenijsku istoriju na svetskoj (a sve više i lokalnoj) sceni. Ako se prisetimo serije "True Detective" koja je bila očigledna inspiracija, primetićemo da iako veoma mračna, ona sadrži elemente optimizma (ili nade) - setimo se samo pobede svetla nad tamom u finalu prve sezone!

  Da bismo ipak završili pozitivno, osvrnuću se na kameru (direktor fotografije Miladin Čolaković je inače stalni saradnik Olega Novakovića) kao i odlično korišćenje muzike, posebno lajt motiv teme "Kiša pada, trava raste" u neočekivano "scary" aranžmanu, koja se zaista dosledno i smisleno provlači kroz sve epizode. Takođe, mislim da smo imali priliku da upoznamo nekolicinu zanimljivih novih glumačkih lica, istakla bih dvojicu Mađara - Roberta Oszvara i Zoltana Devaija, kao i Saru Klimosku, gošću iz Makedonije (igrala je već u "Senke nad Balkanom", ali ovde ima istaknutiju ulogu). Za one koji seriju nisu gledali a dvoume se - ako ste ljubitelj Mileninog i Olegovog autorskog stila, obavezno dajte seriji šansu. Ostali, probajte - pa odlučite sami :)