EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE

 Ako je ikada neki film imao odličan i pretačan naslov - onda je to ovaj: "Sve, svuda, u isto vreme", najtačniji je opis onoga što se dešava u preko 2 sata ovog neobičnog filma. 

  Gledanju sam pristupila uz dve otežavajuće okolnosti : ogromna očekivanja nastala oduševljenjem mojih drugarica, plus, pošto sam zakasnila za bioskop, gledala sam ga na malom ekranu. Ne znam da li su ova dva faktora imala značajnog uticaja, ali moram da priznam da nisam toliko oduševljena. Počeću ipak prvo od pozitivnih stvari: u glavnoj ulozi našla se Michelle Yeoh, malezijska glumica (inače etnička Kineskinja), koja je (zasluženo!) jedna od najuspešnijih i na zapadu najpoznatijih azijskih glumica ikad. Njen talenat i energija verovatno su najjači adut ovog filma, kao i hrabrost da se (iako je inače vanredno lepa i fit žena u svojoj šezdesetoj godini) pokaže u vrlo estetski nelaskavom svetlu (šminka i kostim je čine znatno starijom i ružnijom) a opet apsolutno blista! Druga vredna stvar je poenta, da ne kažem "poruka" filma, koja je duboko humana i nekako utešna, i ovom prilikom bih se apsolutno složila sa utiscima da će priča daleko bolje komunicirati sa nešto starijim, iskusnijim ljudima koji već imaju dobar deo života iza sebe, nego sa klincima, iako verujem da i za njih ima dosta zanimljivih elemenata zbog kojih će voleti film. 

  Već sam pisala o popularnosti koncepta "multiverzuma" koja sad već prelazi u pravu malu pandemiju, a verujem da je inspiracija za ovaj scenario svakako došla posle raznih Marvelovskih obrada ove teme, delimično i kao svojevrsna parodija. Dakle premisa da je naš svet samo jedan od bezbroj paralenih svetova i da naše odluke dovode do različitih putanja koje se razdvajaju ali istovremeno i dalje postoje "tamo negde", svima nam je već dobro poznata. Dva reditelja koji rade zajedno kao "Daniels" tandem - Dan Kwan i Daniel Scheinert, odlučili su se da koncept pomere još dalje od onoga što rade Marvelovski autori. I u bukvalnom smislu, ovde se sve dešava odjednom i svuda, što je veliki izazov za režiju ali još više za gledanje. Tu dolazimo do problema - film je neverovatno naporan, u svakom smislu - vizuelno, tonski, montažno, dramaturški, psihološki i emotivno. Očito je da je formula "svega previše" kod nekih gledalaca dala rezultata, a kod nekih (kao što sam ja) izazvala suprotan efekat, a to su zamor i dosada. Sad je možda pravi trenutak za još jedno priznanje - ja mrzim kung fu filmove, tačnije uvek su mi bili neverovatno dosadni i osim "Kung fu pande", sve iz tog žanra mi je negledljivo i prezamorno. Ovde veliki deo filma odlazi na makljaže koje su uglavnom u tom ključu (u jednom od paralenih univerzuma junakinja i jeste kung fu filmska zvezda, što je svakako simpatična posveta karijeri Michelle Yeoh). Te borbe traju predugo, previše ih je, a s obzirom da je film zapravo (delimično) komedija, često odlaze u banalno apsurdno preterivanje. Kad smo kod komedije, iako ima smešnih, tačnije bizarno začudnih elemenata, film nosi sve do samog kraja neverovatnu gorčinu. Dakle feel good momenat koji znamo iz Marvela i sličnih suludih akcija ovde izostaje, tačnije film je izrazito depresivan sve do samog kraja kada dolazi do svojevrsne katarze koja celu priču uzdiže na viši nivo. Sledeći element je estetika - multiverzum ovde nije šaren, zabavan i visoko-estetizovan, naprotiv, svi svetovi su dosta užasni, čak i oni koji predstavljaju "uspešniju" ili "srećniju" varijantu života junakinje. Jedini svet koji je apsloutno genijalan i verovatno nejveći autorski biser ovog filma je situacija u kamenoj pustinji - neću više spojlovati za one koji još nisu gledali. Takođe nekoliko kostima i maski Joy (Stephanie Hsu), ćerke glavne junakinje, su zabavni i over the top, ali opet, nije da nismo videli i luđe, i to u filmovima daleko realističnijeg stila.

  Moj konačni utisak je da forma ovog filma, iako nesumnjivo zanimljiva i inovativna u nekim elementima, svojom preteranošću u svemu, zapravo zagušila i zatrpala ideju koja je tačna, čista i vrlo humana. Može se naravno povući parelela da i u realnom životu, da bismo došli do nekih zaključaka i istina koje su jako jednostavne i "tu pred nosom", moramo da prođemo kroz sito i rešeto različitih događaja, problema, haosa, pogrešnih odluka i patnje, a to je moguće obično tek u nekim zrelijim godinama kada je čovek u stanju da iskristališe šta mu je zaista bitno. Imam nedoumicu u vezi ideološkog podteksta koji film ima - može se tumačiti kao svojevrsno mudro preziranje i odbacivanje nametnutong kapitalističkog sveta lažnih mogućnosti i jurnjave za "više i bolje", ali i kao neka vrsta utehe, za nas koji nikad nećemo moći da se maknemo iz svog običnog, napornog i (uglavnom) siromašnog života, pa kao, nemojmo zbog toga da patimo...

Ako se odlučite na gledanje ovog filma, odvojite vreme, nikako ga ne puštajte ako ste umorni ili dekoncentrisani i po mogućstvu da to bude na što većem ekranu. Ko je već odgledao, pliz dajte svoje utiske!