HUMANITY & SUPER NATURE - RICKY GERVAIS

Ovaj put nešto malo drugačije - umesto filma ili serije, tema su dva stand up nastupa trenutno aktuelna na Netflixu - "Super Nature" koji je izašao pre nepunih mesec dana, kao i "Humanity" iz 2018. Oba programa su u vrhu gledanosti širom sveta, a naravno da je opet krenula i medijska bura -  kako oduševljenja, tako i kritika na račune Ricky Gervaisove sad već legendarne političke nekorektnosti. 

Opet moram jedan disclaimer pre nego što nastavim dalje - za razliku od nekih mojih bliskih prijateljica koje žive za stand up, ja nisam poznavalac ovog formata, čak moram da priznam da mislim da u životu nisam odgledala više od 10-15 celovečernjih (snimljenih) nastupa. Nije da mi se ovaj format komedije ne sviđa, naprotiv, mislim da je prezanimljiv a uz to i ubedljivo najteži za samog autora/izvođača, jednostavno od prevelike količine drugih sadržaja (serija na prvom mestu) nekako ne uspevam da im posvetim pažnju. Jedan od retkih stand up nastupa koje sam gledala uživo je "Sve što ste hteli da znate o Džoniju a niste smeli da ga pitate" Nikole Đurička, koji mi je ostao u izuzetno pozitivnom sećanju.

Ricky Gervais se u "Super Nature" par puta ozbiljno sprda sa činjenicom da je multimilioner - on to zaista i jeste, dostupni podaci navode cifru od nekih 140 miliona dolara ličnog imetka, što deluje izuzetno mnogo, ali kad se podsetimo činjenice da je on lično zaslužan za jedan od najvećih fenomena TV komedije i verovatno najbolji sitkom u istoriji čovečanstva - remek delo od serije "The Office", onda mi se čini da je i to malo, i da mu kao čovečanstvo dugujemo daleko više :))). 

Ova dva stand up-a su prilično slična (iako su nastali sa par godine pauze) i zapravo fukncionišu kao jedna celina, jer se većina tema nadovezuje i nadopunjuje. Ono što je svojversni lajt-motiv, a naravno i glavni uzrok pomenutih burnih medijskih reakcija je kritika, tačnije preispitivanje koncepta političke korektnosti (a posredno i kulture otkazivanja). Ovaj društveni fenomen naravno utiče na sve oblasti života i umetnosti, ali kad se radi o komediji, čini se da se tu problem izoštrava, jer sve više čujemo teze da će navodni "teror" političke korektnosti uništiti komediju, odnosno da se do te mere guše umetničke i slobode govora, a pojačava (auto)cenzura, da je čak pitanje može li komedija, pogotova ona iz domena satire ili "crnog humora" uopšte opstati u ovakvom okruženju. Ricky u oba stand up-a prilično detaljno, čak rekla bih u neubičajeno edukativnom maniru, pokušava da objasni svoj stav kao autora i izvođeača, a to je da nema zabranjenih, odnosno "nedodirljivih" tema/ljudi/problema, već svi i sve može biti predmet šale/vica, ukoliko se to radi na adekvatan način i u adekvatnom kontekstu. Naravno, pošto ovo nije akademsko predavanje već nastup, razložne činjenice ilustruje vicevima u svom stilu, a to je naravno ekstreman crni humor, pa tako možemo čuti šale koje uključuju decu obolelu od terminalnih bolesti, bebu Hitlera i još gomilu potpuno politički nekorektnih bisera. Ono što je možda najveća tajna uspeha ovog autora je  neverovatan spoj vrlo ekstremnog, suludog, često na prvi pogled nihilističkog humora u kome "ništa nije sveto", sa jakom potkom vrlo humanih, pozitivnih i empatičnih poruka koje on zapravo plasira. Dakle Gervais nije deo trenda nihilističkog "whatever" humora, niti pokušava da šokantnošću privuće pažnju radi pažnje same (ili profita), već iza svega stoji jako humana ideja. Ako razmislimo, takav je i "Office", gde je iza debelog sloja neopisivog debilizma i krindža, zapravo sakrivena neverovatno topla priča, što je jedna od tajni uspeha ove serije. Kad se radi o Gervaisovim stavovima na neke konkretne teme, možda najviše bure izaziva njegov otvoreni ateizam (ima presmešan segment u kome opisuje tviter sukob sa izvesnim američkim hrišćanskim ekstremistom), kao i vrlo aktuelna tema trans-osoba, odnosno pitanja da li su trans-žene "prave" žene. Ovde je njegov stav bliži onome koji je zastupala njegova slavna zemljakinja, književnica J.K.Rowling, koja je zbog toga pretrpela skoro pa potpuuni "cancel" u određenim krugovima, jer je proglašena za transfoba. Ovde valja naglasiti da je Rowling svoje stavove iznosila lično i ozbiljno, dakle ne u kontekstu umetničkog dela ili šale, što je velika razlika i zbog čega Gervaisu verovatno ne preti opasnost od tako snažne kritike. 

Kvalitet oba stand-upa, osim samog sadržaja naravno, je besprekoran scenski nastup koji ima Gervais - kao i svi najbolji komičari, on deluje apsolutno spontano, iako je sasvim jasno da je svako slovo i svaki ležerni pokret zapravo vredno i smisleno uvežbavan. Režija snimka je potpuno prirodna i funkcionalna, a meni se dopalo i to što nije prikazivana publika, tako da mi kao TV/online gledaoci imamo prilično dobro dočaran osećaj prisustva na licu mesta, jer je sav fokus na sceni i samom Gervaisu.

Moja bezrezervna preporuka je da se oba filma pogledaju, čak i za one koji do sad nisu bili neki veliki fanovi Gervaisa i njegovih radova. Mnogo ćete se smejati a još više razmišljati, i što je najvažnije, ostaviće vas sa pozitivnim osećajem. 

Za one koji su već gledali - kako vam se svidelo? Da li su vam neke fore bile too much?