KARLEK & ANARKI (LOVE & ANARCHY)

 Kad se pojavi skandinavska serija van granica tog regiona, odmah se pomisli na nordic noir, međutim evo još jedna švedske serije (posle par sezona "Bonus Family") iz potpuno drugog žanra - dramedy. "Love and Anarchy" su svojom prvom sezonom iz 2020, prema rečima moje kolegenice koja živi i radi u Švedskoj, tamo napravili priličan bum u medijima, upravo zbog činjenice da TV komedija (mada mogli bismo polemisati da li nešto što uglavnom stvarno nije smešno treba nazivati komedijom), još začinjena provokativnim elementima (ženske) oslobođene seksualnosti, nije nešto što se često snima. Taj uspeh je očito omogućio da pre par dana izađe i nova, druga sezona serije (dostupne su obe na Netflixu). Ova serija na svetskoj sceni nije i neće napraviti nikakav ozbiljan potres, iako verujem da će imati solidnu gledanost i fan bazu, pogotovo u redovima ljubitelja svega skandinavskog - od lepih ljudi do lepog nameštaja. Posle dve odgledane sezone, utisak je da su autori upravo uradili ono što u seriji navodno kritikuju, a to je površno, neiskreno i veoma komercijalizovano delo, u koje je evidentno uložen minimum truda, strasti i talenta, taman dovoljan da serija nekako funkcioniše i na trenutke bude čak i prilično zabavna, ali celokupni utisak je dosta jadan. Možda se pitate što sam onda gledala obe sezone - razlog je površna atraktivnost (kao što rekoh, lepi ljudi, lepi stanovi, lepi Stokholm), plus mi se u prvoj sezoni učinilo zanimljivim to što se autori sprdaju sa lažnim levičarima, političkom korektnošću, besmislenim kultom infleunsera i još par sličnih zicer-tema, pa sam želela da saznam u kom pravcu će se priča odvijati. Na žalost, ovo je sve toliko površno i licemerno obrađeno, da se serija zapravo pretvara upravo u metu svojih kritika.

 U centru pažnje je jedna manja izdavačka kuća u Stokholmu, koja ne posluje baš najbolje, što zbog krize klasičnog izdavaštva uopšte, što i zbog prilično omatorele i-ili nesposobne ekipe ljudi koji u njoj rade. Nota bene: zanimljivo je kako u Švedskoj jedna neuspešna firma (i to iz domena kulture!) i dalje ima prelepe prostorije u strogom centru i mnogobrojne neradnike zaposlene sa sigurnim (i očito vrlo dobrim) platama. Da bi unapredili poslovanje, pozivaju u pomoć Sofie (Ida Engvoll), lepu mladu ženu koja je neki vid konsultantkinje za digitalnu transformaciju, ne bi li malo podmladila i moderniziovala biznis priču. Iako na prvi pogled tipična milenijal japijevka sa uspešnim mužem (igra ga Johannes Kuhnke koga znamo iz SF serije "Akkta Manniskor" kao i odličnog filma "Force Majure") poznatim rediteljem reklama (evo još jednog licemernog zicera za kritiku), koja živi u prelepoj kući, sa dvoje dece i ima uspešnu karijeru, za Sofi se ubrzo ispostavlja da ima dve "slabe tačke". Prva je njena netpična naglašena sekusalnost, koja se prvo ispoljava kao opsesija pornografijom ali kasnije odlazi u teritoriju kinky "igrica" sa mladim zgodnim kolegom, a druga je njen otac, ultra-levičar i mentalni bolesnik (još jedan zanimljiv pogled - kad je neko izraziti socijalista i mrzi kapitalizam, mora da je pshički oboleo, hm). Kroz obe sezone suštinski pratimo razvoj ova dva aspekta njenog lika, plus pregršt sporednih storylines koji prate uglavnom njene relativno živopisne kolege (u prvoj sezoni tu su i prijatelji i pomenuti muž). Svaka od tema/priča potencijalno je mogla biti zanimljiva, a slično je i sa nekima od likova, ali na žalost, sve ostaje na nivou površne i sterotipne skice, pa se zanimljivost i uspešnost scena drže na ličnoj simpatičnosti likova (na primer mladog IT-jevca Maxa sa kojim je Sofie u vezi), veštine glume (pomenuti Kuhnke koga na žalost u s02 gotovo i da nema), ili u slučaju same Sofie na bizarnom love-to-hate odnosu koji gradimo sa junakinjom o kojoj do kraja ne znamo šta da mislimo. Na kraju druge sezone, moj utisak je da je i njen lik, kao i cela serija, nepodnošljivo fejk i besmislen, iako na prvi pogled deluje intrigantno, atraktivno i zabavno. Ne znam da li se samo meni čini, ali Ida Engvoll ima energiju, a i izgled lepše, ali netalentovanije sestre daleko slavnije koleginice iz iste generacije - Elisabeth Moss (koja je btw Šveđanka po majci - dakle veza postoji lol!)

  Uprkos tome što mislim da serija baš i ne valja (plus sam se osetila lično uvređeno jer se u jednoj epizodi na prilično glup način načisto ocrni jedna uboga sredovečna kopirajterka - koja btw živi u ogromnom stanu punom umetnina dakle stvarno lol za dodir sa realnošću), mogu je uslovno preporučiti ljubiteljima svega švedskog, ili kao svojvrsni lagani odmor za mozak i oči, predah od teških tema i/ili engleskog jezika odnosno američkih sadržaja. Ako planirate neki godišnji odmor pa tražite nešto za višak slobodong vremena - može! Ali ako volite samo vrhunske sadržaje i smatrate da ozbiljne teme zaslužuju ozbiljan tretman, slobodno preskočite.