THE STAIRCASE & THE STAIRCASE

 U isto vreme, na dve (kod nas) najprisutnije platforme, možemo da gledamo dve serije pod istim imenom "The Staircase" (Stepenište) i to na istu temu - limitiranu igranu seriju na HBO i dokumentarnu seriju na Netflixu. Obe spadaju pod mega popularni "true crime" podžanr i obrađuju slučaj smrti Kathleen Peterson, sredovečne uspešne poslovne žene iz Severne Karoline, koja je pronađena mrtva na dnu stepeništa sopstvene kuće. Na licu mesta našao se njen suprug, pisac i wannabe političar Michael Peterson, koji je tvrdio da se radilo o nesrećnom slučaju, ali je zbog vrlo bizarnih okolnosti zatečenih na uviđaju (neobične i mnogobrojne rane, velika količina krvi i mnoge druge nelogičnosti za jedan pad niz stepenice), brzo proglašen za glavnog osumnjičenog a slučaj je postao ubistvo. 

Moram da naglasim da sam prvo počela da gledam igranu seriju, a onda otkrivši da postoji i dokumentarac, pogledala ali "na preskok", samo da bih stekla opšti utisak, pri čemu sam samoj sebi spojlovala kraj igrane. Za one koji žele da gledaju jednu ili drugu, trudiću se da ne spojlujem, a moja lična preporuka je da se opredelite za igranu, koja je zanimljivija. Osnovni razlog zašto bih dala prednost igranoj verziji je Colin Firth, verovatno jedan od najboljih britanskih (a i svetskih) glumaca starije-srednje generacije, čija spektakularna gluma me je navela da odgledam pažljivo sve epizode, iako je serije neporebno duga, spora, ima hiljadu mana (a i kao što rekoh znala sam šta će se desiti kad sam pogledala kraj dokumentarca). Firth daje liku Petersona izuzetno složenost i neverovatno ambivalenatan efekat - na trenutke mu verujemo i čak saosećamo sa njim, dok nam se na momente čini da se radi o sociopati i zlikovcu koji samo uspešno manipuliše ljudima oko sebe. Do samog kraja taj osećaj ostaje, jer složenost njegovog lika, uz odsustvo "apsolutne istine" ali i specifičnu energiju kojom Firth zrači, doprinose tome da ne znamo šta da mislimo (i osećamo), iako autori igrane serije očito vuku na krtičku/osuđujuću stranu. Žrtvu Kathleen igra Toni Colette, koja je opet zanimljiv izbor jer, osim što je iskusna i kvalitetna glumica  kao i Firth, zrači svojevrsnom iritantnom energijom. Iako Kathleen gine već u prvoj epizodi, serija je prepuna flašbek scena u kojima se eksponira njihov partnerski odnos, njena (za tipičnu porodicu te klase neočekivana) uloga glavne "zarađivačice" koja izdržava porodicu, koja je pritom mnogobrojna (ukupno petoro odrasle dece, za koje postepeno saznajemo mnoge neočekivane detalje i zamršene odnose). Kathleen nije prikazana kao tipična klišeizirano idealizovana žrtva, ali ni kao negativka koja "zaslužuje" smrt, već složena osoba i "troubled soul" kao i njen muž. Od ostalih likova ističu se Sophie (Juliette Binoche, koja izgleda prelepo sa potpuno sedom kosom), francuska montažerka koja radi na dokumentarcu o Petersonu (dakle ovde smo u jednoj meta-situaciji jer se pomenuti dokumentarac pominje u igranoj seriji) i čiji odnos prema liku iz filma prelazi u ličnu opsesiju. Meni je bila zabavna i tužiteljka Freda Black (igra je pomalo zaboravljena indie zvezda Parker Posey) koja pomalo odskače glumačkim izrazom od ostalih, na ivici (ali ne i preko ivice) karikature, što je dodatno pojačano njenom šminkom i kostimom. Kad smo kod šminke, s obzirom da Colin Firth igra Petersona u rasponu od kasnih pedesetih pa sve do srednjih sedamdesetih godina, maskeri su zaista uradili odličan posao u starenju.  Najveći problem serije je preterano trajanje i natrpavanje detaljima koji se uglavnom ispostavljaju kao navođenje na pogrešan trag (što je u krimi žanru sasvim uobičajeno), ali ne samo u smislu razotkrivanja zločina već i u svojevsrenoj disekciji velike i komplikovane Peterson familije, u kojoj uprkos satima gledanja na kraju samo površno saznajemo neke bizarnosti bez da i jedan od likova (petoro što biološke što usvojene dece, bivša supruga itd) realno i dublje sagledamo. 

Da se nakratko vratim i dokumentarcu, ne znam kakav utisak bih imala da sam gledala prvo tu seriju, ovako mi je "pravi" Peterson delovao inferiorno u odnosu na Firthov, daleko nesimpatičnije i nekako "jadnije", što u ovakvom slučaju jeste mač sa dve oštrice u smislu utiska o (ne)krivici. Dokumentarna serija više od igrane zadire u problematični svet pravosuđa, veliki jaz između "pravde" u suštini i po slovu zakona, kao i na zabrinjavajući upliv kako korupcije, tako i nemara na bavljanje kriminalnim slučajevima, čak i onima koji su medijski eksponirani (što ostavlja pitanje a šta je tek sa nekim manje "popularnim" slučajevima).

Ono što je najveći problem obe serije sa gledalačkog aspekta, a zapravo je uslovljeno realnošću, je to što ne dočekamo očekivane odgovore na sva pitanja i osećaj koji ostaje je izvesna "ispaljenost", pogotovo posle toliko mnogo investiranih sati. Moja preporuka za gledanje je igrana serija, dokumentarnu zaista možete preskočiti osim ako ste baš jako dokoni i mnogo volite true crime priče.