ELVIS

Baz Luhrmann, reditelj koji prezire jednostavnost i minimalizam, suvereni vladar over-the-top stila i autor jednog od meni najdražih filmova ikad: "Romeo + Juliet", vratio se sa epskim biografskim fimom o verovatno najvećoj muzičkoj zvezdi svih vremena. Elvis Aaron Prestley, živeo je samo 42 godine i ostavio neizbrisiv trag u svetu muzike i šou biznisa. Mislim da nema čoveka na planeti koji ima struju a da na nije video/čuo bar neku pesmu ili nastup ove legende, pa je zato zadatak pred Luhrmannom bio izuzetno težak. I, kako se snašao?

"Elvis" spada u one filmove koji imaju daleko bolji efekat dok ih gledate, nego dok o njima naknadno razmišljate ili ih analizirate. Već od grafike uvodne špice, gde je ikonični Warner Bros logo urađen od dijamanata i zlata, gledaocu je jasno da će imati posla sa jednim spektaklom, nakićenim i ekspresivinim u izrazu, sa živopisnom art direkcijom i neverovatnim izobiljem svega u audio-vizuelnom domenu. Što se tog aspekta tiče, Luhrmann je naravno ispunio zadatak i element impresivnosti ne nedostaje. Kad se radi o uglu same priče, ona je ovaj put ispričana iz vizure izvesnog "Pukovnika" Toma Parkera, krajnje bizarne figure Elvisovog menadžera, koga dosta kontroverzno tumači Tom Hanks (čemu doprinosi maska i kostim kojim je od zgodnog starijeg čoveka pretvoren u doslovnu spodobu). Sve vezano za Parkera u ključu je groteske, plus se mnoge stvari (uključujući meni dosta glupu metaforu o "snešku") nepotrebno ponavljaju više puta. Ako je ideja bila da se Parker predstavi kao kontroverzna ličnost koja je sa Elvisom imala složen odnos, onda to nije uspelo - ovaj lik se percepira kao odvratna, demonična figura koja je slavnog pevača verovatno i koštala života. Samog Elvisa glumi vrlo talentovani i nestvarno lepi Austin Butler. Zanimljivo je da mladi Butler sam i peva Elvisove pesme, pogotovo one iz ranog perioda za koje ne postoje dovoljno kvalitetni autentični snimci, dok je za kasnije korišćena tehnika kombinovanja originalnog Elvisovog glasa i naknadno snimljenog Butlera. Fizički deo (izgled, pevanje, ples) izuzetno su dočarani i verujem da se Butleru smeši nominacija za Oskara. Međutim, kad se radi o emociji, ili bolje rečeno, unutrašnjem životu Elvisa, kao i njegovom odnosu sa bliskim osobama, recimo suprugom Priscillom (Olivia DeJonge), nailazimo na ozbiljnu manjkavost i površnost, odnosno sve ostaje na nivou klišeizirane naznake. Zapravo na kraju filmu ostaje utisak da smo dobro upoznali Parkera (a ne znamo zašto je ta užasna osoba uopšte to zaslužila), ali  Elvisa uopšte ne. Postoji stav nekih kritičara da sam Elvis možda i nije bio toliko zanimljiva osoba, već da je zanimljivo sve ono što se oko njega dešavalo, taj neverovatni hajp i skoro magični uticaj koji su njegovi nastupi imali na publiku. Danas, 45 godina posle njegove smrti, verovatno je teško to proveriti jer je sve manje savremenika koji bi mogli da posvedoče o ličnom odnosu sa njim, ali svakako ostaje osećaj da je trebalo malo ozbiljnije/dublje ući u njegov karakter. Drugi deo filma koji pokriva Elvisovu legendarnu, ali i vrlo mučnu, "Las Vegas fazu", traje predugo i malo zamara, iako su sami nastupi izvanredno urađeni. Ovde nismo imali slučaj kao u filmu o Freddie Mercuryju "Bohemian Rapsody" da su nastupi radjeni kao doslovna kadar-za-kadar kopija autentičnih snimaka, jer to prosto nije Luhrmannov stil, ali je poslednji segment, u kome se film prepliće sa pravim Elvisovim snimcima zaista spektakularno izmontiran, pa će se svaki Elvisov fan naježiti ako ne i pustiti koju suzu. 

Što se tiče društvene kontekstualizacije filma, ovde je prisutna tema rasizma, s obzirom da je Elvis bio sa juga i da je prvi belac koji je postao popularan izvođenjem "crnačke" muzike. Danas, kada južnjačke države opet prednjače u nazadnim zakonima i mračnim idejama, posebno je mučno podsetiti se da su ne tako davno bili i presurovi rasisti i to na najzvaničnijem nivou. Iako neki kritičari malo zameraju da je nasilno ubačen "woke" momenat, odnosno naglašavanje da je Elvis bio prijatelj i iskreni obožavalac afro-američke kulture i muzike, meni se to ne čini kao problem i deluje mi prilično autentično.

Ono što je sigurno veliki plus filma (a korisnici TikToka već svedoče da je počelo) je fenomen popularizacije Elvisove muzike među mladima. Kao što su neki aktuelni filmovi i serije doprineli da se (ponovo) otkriju Nirvana, Led Zeppelin ili Kate Bush, tako će i "Elvis" izazvati novi talas oduševljenja među klincima, što mislim da je predivno i vrlo korisno.

Od mene preporuka da se film gleda, iako je mogao biti mnogo bolji. Neće vam biti dosadno a slušati Elvisove hitove je uvek dobra ideja. Zato čak i ako imate "suspicios minds", svratite u bioskop :)