MRAK

 Ovaj domaći film, nastao u koprodukciji sa nekoliko evropskih zemalja, možete pogledati na HBO, pod pomalo čudnim internacionalnim nazivom "Darklings". Za početak, hvala drugarici koja je dojavila da je na platformi, pošto je film nažalost izuzetno loše (da ne kažem nikako) promovisan i oglašavan, što je u današnje vreme ravno trpanju u bunker. Iako verujem da su sredstva za promociju bila ograničena, ipak mi je žao što autori i produkcija nisu iskoristili bar dostupne i dosta jeftinije kanale društvenih mreža da ljude obaveste o filmu, jer mislim da zaista zaslužuje pažnju i gledanost.

Žanrovski, ovde imamo psihološki horor sa jakim društvenim podtekstom - radi se o životu jedne male porodice u neimenovanoj kosovskoj enklavi 2004. godine, posle poznatih tragičnih martovskih događaja kada je usledio veliki egzodus već osutog srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije. U centru pažnje je devojčica Milica, koja sa majkom i dedom živi u užasnim uslovima u oronuloj kući u sred šume, prinuđena da do male srpske seoske škole svaki dan putuje KFOR-ovim oklopnim transporterom. Uprkos neljudskim uslovima života, ova mala porodica ne želi da ode jer žive u (uzaludnoj) nadi da će se nestali članovi familije - devojčicin otac i ujak, ipak nekada vratiti, pošto im se izgubio svaki trag kad su jednog dana otišli da rade na njivi. Ono što film čini jako zanimljivim je mešavina drame i horora, odnosno odluka autora da "mrak" odnosno opasnost i teror kojim su ovi Srbi okruženi, u potpunosti depersonalizuje i dehumanizuje, tako da gledalac zapravo nije siguran da li pretnju predstavljaju albanski teroristi, divlje životinje ili pak neka nedefinisana paranormlana sila zla koja vreba iz okolne šume. Do kraja filma, ova misterija ne biva razrešena, što priču čini zanimljivijom i produbljenijom. Opasnost koja teroriše porodicu dočarana je na prvom mestu kroz izvanredno realizovanu zvučnu sliku, kao i kroz posledice tog strašnog delovanja, a to su ubijene domaće životinje. Ni u jednom trenutku ne vidimo čoveka, oružje niti bilo šta te vrste, što zapravo daje daleko jeziviji efekat. Pored pomenutog zvuka (za koji je je bio zadužen Danac Kristian Eidnes Andersen, koji je i kompozitor muzike), najjači adut filma čini glumačka postava, na prvom mestu odlična mlada glumica Miona Ilov, kao i danska glumica srpskog porekla, Danica Curcic. Ovo mi je prvi put da ovu odličnu glumicu gledam na našem jeziku (poznata nam je iz mnogih uspešnih danskih serija, na primer "Equinox" i "Chestunt Man") i zaista mislim da je bio pun pogodak što je baš njoj poverena ova uloga, jer njen stil svedene, prigušene ali vrlo precizne glume, kao i specifičan prirodan izgled, daju pravu meru autentičnosti ovom liku, koji bi uz neki drugi pristup mogao lako da zapadne u patetične steroetipe domaćih "napaćenih žena" kakve znamo iz istorije jugoslovenskog filma. Veteran Slavko Štimac opet se našao u ulozi pomalo juridovog očajnog čoveka (ne mogu se izbeći neke paralele sa njegovim likom u seriji "Crna svadba"), ali zapravo njegov lik i treba shvatiti ne samo kao portret konkretne osobe, već svojevrsnu metaforu očajanja ali i neuračunjivog i autodestruktivnog ponašanja u koje ponekad zapadaju ljudi u toj situaciji (zaboravljeni Srbi na Kosovu, izdani i prepušteni sami sebi). Mladi pop koga tumači Nikola Rakočević, kao i lokalni funkcioner (Slavisa Ćurović) samo su skicirani kao predstavnici institucija (crkve i države) koji iako deluju dobronoamerno, zapravo nemaju apsolutno nikakvu moć niti način da pomognu ovim nesrećnim ljudima. Isto je i sa predstavncima KFOR-a, s tim da su italijanski vojnici portretisani kao emotivno angažovaniji i topliji u odnosu na hladne i realno nezainteresovane Amerikance koji strogo "by the book" obavljaju minumum svojih dužnosti.

Moj utisak je da je film imao daleko veći potencijal nego što je dobijeno u krajnjem rezultatu koji je je pred nama. Moram da priznam da sam mislila da je autor početnik-debitant, jer film pati od svojevrsnih boljki studenstkih filmova, gde se oseća snaga autorske želje i ideje, ali i manjak iskustva i veštine da se one do kraja precizno realizuju. Ipak, radi se Dušanu Miliću, reditelju srednje generacije kome ovo nije prvo ostvarenje, pa tako ostaje pitanje da li je trebalo (pogotovo na nivou scenarija) možda da poradi još malo i izbrusi neka rešenja, jer kao da je samo još jedan korak falio da dobijemo ziasta odličan film. Ipak, i ovako mislim da je film važan ne samo zbog teme koju obrađuje, već i (za naše uslove) neobičnog i pametnog pristupa koji je izabran, a to je metaforični usmesto naturalističko-patetičnog pristupa. Još jednom naglašavam da mi je žao što nije uložen napor da se film bolje plasira, ne samo lokalno, već i internacionalno (mada imao je izvesne festivalske uspehe), tako da ovim putem pozivam svoju mikro-ekipu pratilaca da mu posvete vreme i pažnju jer to stvarno zaslužuje!