HOUSE OF THE DRAGON

House of the Dragon, kao i originalni Game of Thrones, je serija koju ili obožavate ili ne podnosite. U drugom slučaju, mislim da je fer jednostavno ne gledati (ima toliko toga drugog!) a ne pratiti je ironično, ili još gore, konstantno smarati fanove svojom posebnošću i različitošću zbog nemanja pojma o čemu radi. Da li je bizarno što kao ozbiljni odrasli ljudi diskutujemo o boji i veličini zmajeva, komentarišemo fiktivne događaje kao da su zaista istorija ili ustajemo noću da gledamo epizodu čim izađe? Da, jeste. Da li ova serija to zaslužuje? DA!

Napomena: U tekstu nema spojlera osim jednog uslovnog za GOT, dakle ko nije gledao HOD može bez brige da čita :)

Iako spadam u ozbiljne GOT fanove, nisam imala prevelika očekivanja od HOD, čak nekako nisam ni detaljno pratila proces nastanka, pa me premijera skoro pa iznenadila. Sama činjenica da se radi o prequel-u (hronološki radnja se odigrava preko 100 godina pre originalne serije), dakle isto okruženje ali potpuno drugi likovi, kao i to da je najveći deo fandoma bio doslovno gnevan zbog načina na koji je završena serija GOT (btw ja nisam, meni je bilo ok što na kraju SPOILER ALERT!!!! kuća Stark konačno de facto zavlada svuda), jako su otežali poziciju autorima HOD, što uspeh ove serije čini još većim. Takođe ne treba zaboraviti činjenicu da se početak emitovanja HOD poklopio sa premijerom Amazonove "Lord of the Rings: The Rings of Power" baziranoj na Tolkinovim radovima, koju je pratila fama najskuplje serije ikad (budžetski je višestruko premašila HOD). Iako ove dve serije jedva da se mogu smisleno porediti, nametnula se svojevrsna borba u kojoj je "jeftiniji" HOD odneo ubedljivu ponedu (kad se radi o reakcijama publike i kritike). "House of the Dragon" je potpuni trijumf, najviše zbog toga što je uspela da izgradi svoj stil, priču, likove i zaplete koji su potpuno originalni i autentični, a opet dosledni imaginarnom, do najsitnijih detalja razrađenom svetu koji je stvorio ludi književni mag Džordž R.R. Martin. Iako se ponekad nameću poređenja, novi likovi nisu "kao" XY stari, već samostojeći i autentični. Tako Rhaenyra nije Daeneris, Deamon nije Jamie Lannister a Otto Hightower nije Little Finger. Manji broj likova pomogao je autorima da ih bolje (tačnije - brže) razviju i prodube, uprkos velikom izazovu skakanja u vremenu, što je naročito problematično kod likova dece/mladih. Određeni napor je potreban da se isprati ko je ko od silne dece, rodbine, zetova i snaja (pogotovo kad se uzme u obzir njihova incestuoznost i davanje istih/sličnih imena), ali glavni likovi su vrlo precizni i ubedljivi pa za jako kratko vreme uspevaju da nas zavedu - bilo da ih volimo ili volimo-da-mrzimo. Tome pomaže i casting, gde smo pogotovo kod muških likova ovaj put imali dosta poznata lica: Matt Smith (Daemon), Rhys Ifans (Otto Hightower) i Paddy Considine (Viserys). Kod žena dominiraju nove snage i tu smo imali priliku da kroz dva glavna lika upoznamo čak četiri izvanredne mlade glumice: Milly Alcock i Emmu D'Arcy (Rhaenyra), odnosno Emily Carey i Oliviu Cooke (Allicent).

Ovaj put ne bih se bavila sličnostima sa GOT (samo da napomenem da na moju veliku radost ostaje glavna tema sa špice i uopšte kompletna muzika iza koje stoji kompozitorski genije Ramin Djawadi), već da se osvrnemo na razlike. Od očiglednih svari - imamo sveukupno manje likova, jednostavniji storilajn, gotovo potpuni fokus na vladarske/aristokratske porodice (minimum "naroda"), više zmajeva ali manje bitki i borbi. Najveći deo storilajna rezervisan je za dvorske intrige i politiku i gotovo sve što se dešava je u službi borbe za vlast. Iako smo i u GOT imali ozbiljan "girl power", pogotovo u kasnijm sezonama, ovde je taj aspekt još očigledniji (čak i među zmajevima LOL). Motiv majčinstva (takođe bitan i u GOT) ovde se produbljuje i istražuje dalje, vizuelno vrlo grafički i dramatično, ali idejno vrlo suptilno i zanimljivo. U GOT imali smo nešto jasniju podelu na negativce i pozitivce (mada bilo je i likova u sivoj zoni - recimo Jamie Lannister), dok ovde gotovo svi likovi imaju kako pozitivnu, tako i mračnu stranu a borba u njima je zapravo pokretač cele priče i glavni motivator. Kada se radi o vizuelno-produkcionoj strani, ovaj put dominiraju enterijeri ali i izuzetno razrađeni i precizni kostimi koji su prava mala dizajnerska remek dela. Osim nekoliko scena sa zmajevima, od kojih je najupečatljivija ona u finalnoj desetoj epizodi, imamo vrlo malo magije i nekih očitih CGI momenata, ali moj utisak nije da je to zbog neke štednje na budžetu, već je priča jednostavno takva i produkcija je prirodno prati. Ono što je svojevrsni zaštitni znak Martinovog stila je prisustvo nasilja, surovosti i eksplicitnih scena (ovo je jedna od trenutno retkih ultra-gledanih serija koja ima nesporan PG18) i dalje je tu, ali čini mi se ovaj put na jedan manje "gadost radi gadosti" način, iako se posle prve dve-tri epizode nije činilo tako. Spektakularna maska kojom je dočaran fizički raspad usled bolesti je zaista nešto što se retko viđa i sigurna sam da ekipi iz ovog sektora slede ozbiljne nagrade. Neki gledaoci imali su zamerke što su pojednine epizode u magli i/ili mraku, ali meni to ni najmanje nije smetalo, štaviše, pomoglo je da se uspostavi specifična atmosfera koja sasvim odgovara priči.

Ukratko, HOD je sve što jedna odlična serija (ili bilo koji dramski sadržaj) i treba da bude: uzbudljiva, suluda, zabavna, napeta, raskošna kad treba, atraktivna i adiktivna, ali i sasvim smislena i dosledna u svom fantastičnom ludilu. Mač i magija za 21. vek ne mogu biti kao oni za 19. ili 20. i to je verujem jedan od glavnih razloga zašto je pojedine epizode ove serije na HBO platformi gledalo  širom sveta najviše ljudi ikad istovremeno. Teško će nam pasti čekanje nove sezone (izgleda da stiže tek 2024.), ali ubeđena sam da će vredeti :).

Kako se vama dopao HOD? Koji ste tim - #greens ili #blacks? Koji vam je omiljeni zmaj?