DON'T WORRY DARLING

O ovom filmu se jako mnogo pričalo, daleko više nego što on to po bilo kom kriterijumu zaslužuje. Mislim da je razlog za to na prvom mestu muzička mega-zvezda Harry Styles koji igra jednu od glavnih uloga, kao i činjenica da glumica i rediteljka Olivia Wilde ima verovatno najbolji PR tim na svetu, koji od svake banalnosti (setimo se nedavnog slučaja "preliv za salatu") uspeva da napravi neviđen hajp. Pomenuta medijska histerija jeste privukla ogromnu pažnju, ali mislim da je donekle i odmogla filmu, jer su ljudi očekivali neko čudo neviđeno, dok se zapravo radi samo o solidnom filmu koji se prijatno pogleda i odmah zaboravi, pa su tako i kritike koje je dobio možda prestrogo loše. Inače, mislim da je Olivia Wilde i za svoj prvi rediteljski rad, film "Booksmart" iz 2019. godine dobila nezasluženo veliki publictet (film je sasvim solidna i simpatična, iako ne naročito posebna niti genijalna, "coming of age" priča), iz prostog razloga što se radi o vrlo poznatoj i nesvakidašnje atraktivnoj glumici, od koje valjda patrijarhalno ustrojeni ljudi ne očekuju da bude toliko "pametna" i uz to društveno-politički aktivna, pa je valjda čudo sto ume (i to sasvim solidno!) da izrežira celovečernji umetnički film. Takođe, ona je svojevrsna (uz to duhovita) anti-incel ratnica i kao takva je vrlo voljena i praćena od strane liberalne i woke ekipe u Americi.

Od pozitivnih stvari u ovom filmu nameće se izuzetno atraktivna art direkcija i snimateljski pristup - ceo film deluje kao visokoestetizovana retro reklama za Coca-Colu, bogato inspirisana idealizovanom ikonografijom pedesetih, sa prelepim kostimima, šminkom i automobilima koji prosto sijaju sa ekrana. Radnja je smeštena u fiktivno naselje u sred američke pustinje, mesto na kome sunce neprekidno sija, bez i jednog oblačka, a porodice žive u nestvarno idealnom okruženju. Svi muževi rade u misterioznoj i top secret "Victory Project" korporaciji (što u prvom delu gledaoce navodi na pogrešan zaključak da se radi o nekom nuklearnom testiranju ili razvoju tajnog oružja), dok su žene savršene domaćice u skoro pa "Stepford Wives" ključu. Posle (pre)duge ekspozicije u kojoj se upoznajemo sa životom ove male eksluzivne zajednice, počinju da se dešavaju incidenti na osnovu kojih mi kao gledaoci (a i glavna junakinja) počinjemo da sumnjamo da nešto nije u redu. Neću spojlovati šta se dalje dešava za one koji nisu gledali niti čitali kritike, samo ću reći da se (očekivano) ta retro-utopijska idila vrlo dramatično dovodi u pitanje. Naravno već na osnovu ovog opisa, jasno vam je da imamo motive koje smo već  sto puta videli u raznim oblicima - od estetike "Mad Men" ili uvodne špice serije "Weeds", preko "Desperate Housewives", pa do filmova "Truman Show", "Pleasantville" i pomenutih "Stepford Wives" ili serije "Westworld" .  Tu možda i leži jedan od najvećih problema ovog filma, a to je da je za 2022. nedovoljno nov, zanimljiv ili šokantan, već deluje potpuno redudantno i "preblago" za naša već podignuta očekivanja. Drugi problem, za mene najveći, je činjenica da ovo nije zamišljeno kao lagani zabavni sadržaj, već je jasno da su autorke (scenaristkinja je Katie Silberman koja je napisala i pomenuti "Booksmart") imale velike ambicije, pre svega kad se radi o feminističkoj agendi. Da je ovaj film nastao šezdesetih ili sedamdesetih, mogli bismo pričati o nekoj feminističkoj pobuni, ovako imamo rad koji je umetničkog nivoa dosetljivog editorijala za "Vogue" a ima pretenzije da bude skoro pa neki feministički manifest. Kada se radi o glumcima, na čijim međusobnim privatnim odnosima se i zasnivao čitav hajp oko premijere na festivalu u Veneciji (ko je došao, ko nije, ko je koga popreko pogledao ili šta već - dakle nivo jedne besmislene glamurozne sapunice), moram da priznam da nisam impresionirana, pa čak ni glumom glavne protagonstkinje Florence Pugh koja ovde ima neku iritantnu energiju Drew Barrymore iz mlađih dan, ali zapravo mislim da je ipak veći problem u tome kako je njen lik napisan nego kako se ona snašla. Harry Styles je nekako nebitan (evo da sad priznam da je meni on i kao pevač takođe nebitan, mada nemam apsolutno ništa protiv čoveka), što istini za volju dobija neki dublji smisao pred kraj filma, kad se otkriva jedan neočekivani aspekt njegovog lika. 

Ukratko, film nije ni blizu dobar koliko je u početku hajpovan, ali zaista ni tako loš kakvim ga je predstavila kritika (na primer neslavnih 39% od kritičara na Rotten Tomatoes), tako da ga slobodno pogledajte, nećete se smoriti. Naravno ako ste fan nekoga iz glumačke postave, ili volite estetiku i muziku pedesetih, čak ćete se i lepo provesti! Film je dostupan na HBO.