ZAPOSEDNUTOST, Ani Erno

Pre neki dan je završen Sajam knjiga (btw nikad tamo ne idem fizički, ali rado iskoristim popuste po online knjižarama!) a pre nepunih mesec dana saznali smo ime dobitnice ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost, pa je vrlo prigodno da se pročita upravo prevedena i objavljena knjiga "Zaposednutost" (izdavač je "Štrik", a prevodilac Bojan Savić Ostojić). Moram da priznam da pre vesti o Nobelovoj nagradi nisam znala za Ani Erno (Annie Ernaux), između ostalog verovatno i zato što njene knjige već decenijama nisu prevođene niti izdavane kod nas (mislim da je ovo prvi domaći prevod od devedesetih). Kada sam je naravno guglala, ispostavilo se da zapravo znam jedan njen rad - interesantan i društveno-politički vrlo aktuelan film "L'événement" ("Događaj") iz prošle godine, inače finalista evropskih filmskih nagrada, nastao je po njenoj istoimenoj knjizi. Za razliku od tog filma/knjige koji se kroz ličnu priču zapravo bave širom društvenom temom ilegalnih abortusa šezdesetih godina u Francuskoj (tema koja na žalost opet postaje aktuelna u nekim delovima sveta), u "Zaposednutosti" imamo temu koja je po svojoj prirodni potpuno intimna i indvidualna. 

Ova novela od nekih šezdesetak stranica, bavi se opsesijom jedne žene: sredovečna profesorka, posle raskida (koji je sama inicirala) sa partnerom/ljubavnikom, saznaje da je on našao novu ženu i uselio se kod nje. Ubrzo postaje patološki ljubomorna i pokušava na svaki način da sazna identitet svoje suparnice (pošto se sa bivšim partnerom i dalje krišom viđa i čuje ponekad). Ono što joj najteže pada je saznanje da je ta nova žena takođe sredovečna i kolegnica po profesiji (muškarac je dosta mlađi od njih), što za nju predstavlja urušavanje ideje o posebnosti, odnosno saznanje da je samo deo "paterna" u ponašnju ljubavnika. Naglašavam da ova novela ne ide pravcem nekog psiho-trilera ili kriminalističke priče, već sve ostaje u domenu njene unutrašnje opsesije i samo povremenog mikro-intruzivnog ponašanja (zvanje telefonom nepoznatih brojeva na primer). Pisana je u prvom licu, vrlo sofisticiranog i preciznog stila, dosta moderna ali poptpuno neopterećena insistiranjem na formalnim ili jezičkim egzibicijama.  Zanimljivo je da je Arno ovu knjigu napisala dvehiljaditih, dakle u svojim šezdesetim godinama, dok je (moj) čitalački utisak da se radi o znatno mlađoj spisateljici.

Arno na jednom mestu kaže da "svoju ljubomoru piše onako kako je živela", odnosno da je to za nju jedini način da tu svoju opsesiju uobliči. Za nju "pisanje je, u suštini, ljubomora na stvarnost". Mislim da je ovo dosta zanimljiv pogled na stvaralaštvo, koji može i da posluži kao poziv da pročitate ovu knjigu. "Zaposednutost" vam neće oduzeti puno vremena a doneće vam dosta zanimljiv uvid u ono što očito trenduje u svetskim književnim/kritičkim krugovima.