THE CROWN - SEASON 5

Za početak, moram da kažem da sam veliki fan over serije od prve epizode, mada od samog početka imam brojne etičko-ideološke zamerke koje se nastavljaju i u najnovijoj, petoj sezoni. Malo je sadržaja u kojima toliko uživam dok gledam, iako kad se krene sa analizom i dubljim razmišljanjem, isplivava gomila problema. Za one nestrpljive - naravno da preporučujem "The Crown" sezonu 5, kao i sve prethodne! Ko ima vremena i zanima ga detaljnije, izvolite čitati dalje:

Iako se radi o fiction dramskom sadržaju, jasno je kao dan da je ovo serija koju percipiramo kao dokumentarac, odnosno istorijski tačnu i to se neće nikad promeniti, pa makar Netflix stavio deset disclaimera. Aktuelna sezona dešava se sredinom devedesetih godina, dakle u periodu kog se mnogi od nas vrlo dobro sećaju (mada treba reći da su nam neke stvari tada sigurno promakle jer imali smo pregršt svojih balkanskih problema, ipak dosta dramatičnijih čak i od "Camillagate" razgovora). Medijsko pokrivanje kraljevske porodice, a pogotovo njene tada najveće zvezde princeze Diane, bilo je enormno, pa je bio izazov napraviti sadržaj iz neke nove, do sada neviđene perspektive i otkriti nam detalje koje nismo već znali iz vesti ili tabloida. Za početak, izazov castinga - naravno da najviše bode oči preterano benevolentan izbor glumca za princa Charlesa. Iako Dominic West na papiru možda ima neke sličnosti sa princom od Velsa u to vreme (godine, visina, boja kose i očiju itd), njihova energija je toliko različita da je zaista i uz veliki uloženi trud i nesporno glumačko umeće, bilo potpuno nemoguće prihvatiti da je taj zgodni, šarmantni i sexy lik (da ne govorim o teretu "McNulty" i "The Affair" nasleđa koje West nosi) osoba koju znamo iz realnosti a koja je u skoro svemu sušta suprotnost. Kad smo kod dobrih casting rešenja, jako mi je simpatičan bio Johny Lee Miller (da, to je onaj plavokosi ludak iz "Trainspotting"!) koji, takođe u vrlo blagonaklonom ključu,  tumači lik tadašnjeg premijera Johna Majora (dok je recimo Tony Blair koji se pojavi na samom kraju, izgledom potpuni promašaj). Mnogi se žale da im je kraljica (Imelda Stauton) suviše "Harry Potter" lol, ali meni je bila sasvim solidna, mada i dalje mislim da je Claire Foy (igrala u prvim sezonama mladu Elizabetu) bila najuverljivija. 

Epizode ove sezone jako variraju po kvalitetu, pri čemu se dve posebno izdvajaju a to je ona posvećena porodici Fayed, kao i ona koja prikazuje odnos sa Rusima i tadašnjim predsednikom Jelcinom. Epizoda u Egiptu je izvandredan showcase imanentnog rasizma i kolonijalizma autora, iako se upravo te dve stvari navodno kritikuju kroz radnju i dijaloge. Sam izbor protagoniste (meni jako simpatičnog) Palestinca Salima Dawa (btw, da li i vama on ima istu energiju svoje zemljakinje i takođe divne glumice Hiam Abbass?), čiji izraz je u potpuno drugom ključu, odmah pomera epizodu ka komično-parodičnom stilu i izrazitom naglašavanju različitosti između ljudi iz "trećeg sveta", ma kako uspešnih, i Britanaca kao "božanske" elite. Epizoda sa Rusima je još gora, naravno da je Jelcin sve vreme pijan, naravno da igra na stolu uz "Kaljinku" (valjda u Rusiji nema drugih pesama) i naravno da je bezrazložno pakostan i prost prema kraljici (uz to i pritvoran jer te gadosti izgovara na ruskom koji ona ne razume). Jedino što je bilo donekle zanimljivo u toj epizodi je otkriće da je princ Filip zapravo bio jako radoznao i načitan čovek, kao i da se izgleda aktivno interesovao za svoje pravoslavne korene (za princa Čarlsa to znamo iz realnosti). Pored ove dve skoro pa sramotne epizode, najveći krindž izaziva ona u kojoj se obrađuje pomenuti skandal sa telefonskim razgovorima između Camille Parker Bowles i Charlesa, sa neverovatno blamantnim detaljima i bizarnostima. Inače 10 epizoda je režiralo ukupno 4 reditelja, od kojih su većina stranci što je (možda) zanimljivo, ali ne bih rekla da je njihov autorski upliv nešto naročito bitan i vidljiv.

Sad primećujem da se fokusiram uglavnom na negativne strane, pa zato da se vratimo onome što je dobro - a to je uglavnom sve što se odnosi na tradiciju britanskog TV stvaralaštva: precizni dijalozi, prikladna i uglavnom vrhunska gluma, izuzetna art direkcija, lepota britanske prirode i enterijera, pažnja sa kojom su obrađeni detalji koji dočaravaju epohu, ali i izvesna doza (samo)kritike na račun ne samo kraljevske porodice već i celog establišmenta. Za razliku od nekih ranijih sezona, ovaj put imamo mnogo manji osećaj "jadni oni nije im lako" (osim donekle gorke priče o princezi Margareti i njenoj neprežaljenoj ljubavi iz mladosti), pogotovo kad se radi o članovima porodice koji nisu Elizabeta. Tačnije, ovde je ona prikazana kao svojevrsni svetionik (postoji i lepa aluzija na to u prvoj epizodi sezone) koji stoji usamljen ali ponosan, dok se o nju odbijaju talasi budalaština, slabosti, sujeta i drugih ljudskih mana njene dece i ostale aristokratske rodbine. Iako je bilo priča o kritici od strane prave kraljevske porodice (kao i o insistiranju na pomenutom disclaimeru da je serija fikcija), potpuno je očigledno da je stanovište autora izrazito pozitivno i podržavajuće, rekla bih čak i pro-monarhistička propaganda, predstavljena u zanatski zaista izvrsnoj formi. Dakle, ako ste iole pro-britanski orijentisani ili makar volite britansku pop kulturu, istoriju ili bilo šta njihovo - uživaćete u 99% vremena gledanja ove serije. Ako ste kritički raspoloženi i nerviraju vas, mislim da nećete pronaći dovoljnu potvrdu da su vaše antipatije opravdane, jer ova serija zaista nema iskrenu nameru da otvara neke suštinske (i bolne) teme kao što su duh kolonijalizma, patološki odnos prema klasnoj nejedankosti, rasizam, elitizam i koješta još ružno što nažalost ne može da se zaboravi, uprkos svemu lepom što nam britansko nasleđe donosi. Možda će se neko drugi odvažiti da otvori i ove teme, a do tada gledajmo "The Crown" i uživajmo u druženju sa živopisnom Windsor ekipom!