1899

Već par dana dvoumim se da li da uopšte posvećujem svoje (i vaše) vreme ovoj seriji, ali sama činjenica da ipak i dalje o njoj razmišljam je očito dovoljan razlog za :)

Iza serije "1899" stoji nemački autorski duo Jantje Friese i Baran bo Odar, koji su se proslavili pre svega zajedničkom serijom "Dark" iz 2017. godine. Mala digresija za one koji su gledali "Dark" - koliko se zapravo sećate sižea serije, a pogotovo njenog razrešenja (makar što se prve sezone tiče)? Ili više pamtite atmosferu? Priznajem da sam ovaj drugi slučaj, i da je upravo zanimljiva i vrlo specifična dramsko-vizuelna atmosfera bila ono što mi se vrlo dopalo kod "Dark", te poslužilo kao glavni razlog da pogledam i "1899" čim je osvanula na Netflix platformi. Biće teško pisati o ovoj seriji bez spojlera, ali probaću: priča počinje na prekookeanskom brodu "Kerberos" koji 1899. godine plovi od Evrope ka Americi, sa putnicima iz različitih zemalja, koji su se na novi kontinent zaputili naravno ne turistički već kao iseljenici. Taj motiv multinacionalnog putovanja iz starog u novi svet sam po sebi ja zanimljiv i ima dublji smisao, što se donekle otkriva na kraju.  Kao i na "Titaniku", na ovom brodu imamo razne slojeve putnika - od elegantne gospode u prvoj klasi, preko posade, pa sve do najsiromašnjih putnika u skučenom potpalublju treće klase. Brodom upravlja kapetan Larsen (zanimljivi Andreas Pietschmann, koji je glumio i u "Dark"), za koga ubrzo saznajemo da ima tragičnu porodičnu situaciju, odnosno da je ostao bez žene i dece u nekom nerazjašnjenom požaru. U centru priče je mlada Britanka Maura (Emily Beecham), čiji lik je odmah eksponiran tako da jasno krije neki problem/misteriju, koja uključuje i potencijalni boravak (zarobljeništvo, bekstvo?) u psihijatrijskoj bolnici. Dalje, tu je pregršt manje ili više živopisnih internacionalnih likova - španski bogataš i njegov brat sveštenik, francuski par na svadbenom putovanju, japanska gejša i njena sluškinja, siromašna ultra-religiozna danska porodica, poljski mornar, kao i "slepi putnik" iz neke francuske afričke kolonije. Već u prvoj epizodi, saznajemo da situacija nije baš skroz normalna i opuštena, jer je neke četiri nedelje pre toga na istoj morskoj ruti, misteriozno bez traga i glasa nestao isti takav brod, pod imenom "Prometheus", u vlasništvu iste kompanije. Uskoro, stiže i telegrafska poruka naizgled poslata sa nestalog broda, pa kapetan odlučuje da promeni kurs i skrene ka mestu gde se "Prometheus" navodno nalazi, ne bi li spasao potencijalno preživele putnike. Posle ove odluke sve kreće da se komplikuje, a kad kažem komplikuje - mislim na totalni haos i ludilo. Tokom narednih epizoda, junaci (a i mi gledaoci sa njima!) gube se u totalnoj zavrzlazmi bizarnih mistrioznih događaja, a svaki pokušaj da se nasluti neko objašnjenje/rešenje završava se uvođenjem novog nivoa začudnosti i misterije. Teme koje se provlače kroz narativni lavirint (doslovni i metaforički) su između ostalog i ratne traume, porodični/partnerski odnosi, religija, dodirnut je i kolonijalizam, problem homoseksualnosti u vreme kad je bila društveno neprihvatljiva, psihičke bolesti itd. Ovo možda zvuči jako interesantno i zabavno, ali zapravo nije, jer je serija uglavnom nesnosno dosadna i repetitivna, a prevelik broj likova i storilajnova u potpunosti onemogućava da se išta isprati, shvati, a još manje doživi ili oseti ikakva emocija ili empatija/briga za junake. Jedino čega je u izobilju je pretencioznost scenaristkinje, kao i razmahanost art direktora, tačnije scenografa, koji su uradili dosta impresivan posao. Ako pričamo o nekim uzorima, recimo da je ovo neka wannabe Nolanovština, ali u najgorem smislu inspiracije opusom ovog reditelja. Sve deluje jako maštovito i začudno, skoro sve vreme nejasno, pa tako gledalac pomišlja da je sigurno nešto propustio (ili je glup, lol!), a zapravo jedino što ovde nedostaje je osoba koja bi pročitala scenario Friese i rekla joj da ništa ne valja. Pošto sam odgledala "making of" koji se nalazi u nastavku serije, saznala sam da su zapravo ti ljudi postojali (!) i više puta ukazivali autorki da treba neke stvari u scenariju da pojasni i razradi, ali ona je (i sad ne parafraziram nego doslovno prepričavam njene reči!), stavila ruke na uši i ponavljala "lalala" ne bi li ih rasterala! Zahvaljujući tome, umesto dorađenog inteligentnog scenarija imamo totalni haos, pretenciozno ali loše kamufliran u neki wannabe psihološko-filozofski traktat.

Ako se pitate što sam uopšte gledala do kraja, razlozi su banalni - par zanimljivih i lepih glumaca (pored pomenutog Pietschmanna, tu je i simpatični mladi Danac Lucas Lynggaard Tønnesen, znamo ga kao sina premijerke Nyborg iz serije "Borgen - Power and Glory"), kao i zbog prirodne ljudske ljubopitljivosti "da saznamo šta se desilo!", plus tračka nade da će se na kraju ipak možda pojaviti neko genijalno i neočkivano razrešenje koje će konačno dati smisao svemu.

Dakle ljudi, nemojte da gledate ovu seriju osim ako ste užasno dokoni ili ako ste baš ogroman fan sadržaja a la Nolan, jer onda ćete možda nešto i pronaći u ovome. Ja stvarno nisam!