SAM O SEBI, Srdjan Karanović

Posle duže vremena, evo opet jedne knjige. Za razliku od prethodnih slučajeva kada su u pitanju bili jedan domaći i nekoliko stranih romana, "Sam o sebi" je non-fiction autobiografija jednog od najuspešnjih i najpoznatijih domaćih reditelja i profesora FDU Srđana Karanovića. Knjiga je objavljena krajem prošle godine u izdanju beogradske "Geopoetike". Iskoristiću priliku odmah da vas obavestim da upravo ovih dana izlazi još jedna knjiga o Karanoviću - "Malo iznad tla" koju je napisao mlađi kolega reditelj Stefan Arsenijević. Promocija kojoj će prisustvovati oba reditelja je otvorenog tipa, pa ako ovo pročitate pre četvrtka 9. februara, svratite! Ove dve knjige se zapravo hronološki nadovezuju jer u "Sam o sebi" Karanović piše o svom životu od rođenja do kraja studija, dok je u u "Malo iznad tla" tema njegov profesionalni život, odnosno igrani filmovi, TV emisije i serije.

Odmah da priznam da me format autobiografije zanima skoro isključivo u slučaju da volim ili poštujem osobu o čijem se životu radi, tako da naravno da nisam čitala "Spare" lol, ali jesam "Chasing Light" Olivera Stonea, "Life" Keith Richardsa ili "Scar Tissue" Anthony Kiedisa, kao i mnoge druge iz sličnog foldera pop kulturnih legendi. Zanimljivo je reći da svi pomenuti uključujući Karanovića (jedini izuzetak je Kiedis!) zapravo nisu imali neko vrlo uzbudljivo ili dramatično detinjstvo niti mladost, plus, što je meni posebno za poštovanje, nisu našli za shodno da opisujući taj period svog života priču dodatno nakite ili učine ekstremnijom nego što je zapravo bila. Odmeren, jednostavan, skoro dokumentaristički objektivan stil krasi sve pomenute knjige, pa i Karanovićevu. Njegov način izražavanja vrlo je klasičan i nepretenciozan, čak ne ni u nekom možda očekivanom slengu ili duhu bumerske beogradske generacije kojoj je pripadao, već nekako pristojno jednostavan, učtiv i simpatičan. Opisujući život svoje porodice početkom dvadesetog veka, počevši od dede i babe, pa zatim svoj, sve do 1970. godine kada diplomira režiju, Karanović nas provodi kroz zanimljive i delimično burne godine u Jugoslaviji (i Češkoj), ali napominjem da je u pitanju diskurs lišen bilo kakve naknadne pameti ili nekih izraženih političko-ideoloških ocena, već pre svega jedna objektivna ali lična vizura dečaka/mladića iz tadašnje srednje klase (što je tada moglo da znači mnogo toga, kao što ćete videti u knjizi!). 

U kontekstu danas aktuelne teme nepo babies gde se mnogi mladi i poznati (pre svega u domenu muzike, filma i estrade) prozivaju da su uspešni (samo) zahvaljujući slavnim roditeljima, zabavno je podsetiti se da su mnogi naši veliki umetnici sličan slučaj - Karanovićev otac je jedan od osnivača Kinoteke, otac Branka Cvejića je bio čuveni operski umetnik, dok su roditelji Gorana Markovića bili bukvalno zvezde jugoslovenske glume. Naravno, a to se vidi i iz ove knjige, ova činjenica nije bila presudna za njihov uspeh, ali jeste uticala na otvaranje puta kojim su pošli.

Razlog zašto je meni ova knjiga posebno legla je činjenica da je Karanović išao u istu osnovnu (Starina Novak), gimnaziju (Peta) i fakultet (FTV režija na FAMU) kao ja, kao i da je odrastao u sličnom kraju, nekih 200-300 m od mesta gde živim i danas. Inače zgrada u kojoj je proveo detinjstvo i mladost je jedna od najlepših i nekim čudom i dalje očuvanih u celom kraju i svaki put kad tuda prolazim (a to je često) pomislim kako je neobična i divna, a eto nisam znala da je imala i tako značajnog stanara. Inače, o studijama na FAMU u Pragu šezdesetih pisao je i Karanovićev kolega sa klase i višedecenijski prijatelj Goran Marković, naravno i sam legenda domaćeg filma, u svojoj knjizi "Češka škola ne postoji" ali na prilično drugačiji način, tako da ako nekoga zanima ovaj deo naše filmske istorije i fan je ovih reditelja, predlažem da pročita obe pa da napravi poređenje. Ono što je prilično bizarno vezano za FAMU je činjenica da su Karanović i ostala ekipa poznatih jugoslovenskih filmskih autora studirali punih 30 godina pre mene, ali da su naš plan i program, raspored vežbi i ispita, prostorije i administracija, pa čak i jedan konkretan profesor - bili skoro potpuno isti! Čitajući njegova sećanja iz šezdesetih, prisetila sam se mnogih detalja sa kraja devedesetih kada smo (takođe nas je bilo dosta iz Ex-Yu) prolazili kroz vrlo slične doživljaje, mada se odnos Češke i naše zemlje tada već drastično promenio, očito u korist Češke koja je tranziciju prošla with flying colours za razliku od nas.

Ovu knjigu najtoplije preporučujem svim fanovima Srđana Karanovića, zatim ljudima koje zanima domaća filmska istorija i pop kultura, kao i još jedan novi pristup žanru (auto)porteta umetnika u mladosti, ali i svima koji uživaju u izučavanju i evociranju starih vremena u Jugoslaviji i Beogradu, prikazanih na jedan objektivan i neostrašćen ali ujedno topao, autentičan i ličan način. Ko očekuje fore, glasno smejanje, neke nesvakidašnje avanture, zlopaćenje, tragedije ili bilo kakve socijalno-političke stavove na temu visokih plafona vs. komunjara i slične neo-slavske teme, slobodno nek preskoči, jer zaista neće naći ono što traži!

Ko je već čitao, podelite utiske!