COAL BLACK MORNINGS & AFTERNOONS WITH THE BLINDS DRAWN, Brett Anderson

Pre par nedelja jedna draga koleginica je okačila snimak nastupa benda "Suede" u poznatoj emisiji "BBC Piano Room" koji me je oduševio i podsetio na to koliko sam obožavala ovu britansku grupu devedestih godina, čak više od nekih slavnijih i hajpovanih u to vreme uzleta Britpop fenomena. Neću lagati da je jedan od razloga za moju opsesiju  pored naravno muzike i arty spotova bila i fascinantna pojava pevača Brett Andersona, koji je na moju veliku radost i danas, u svojim pedesetim godinama, čovek izuzetne lepote i elegancije. Posle raznih uspona, padova pa i potpunog raspada grupe, "Suede" postoji i danas - krajem prošle godine izdali su album "Autofiction" pa su tim povodom na turneji. Na žalost, neće ih biti u u ovim našim krajevima, ali ko hoće i može da se malo iscima za inostranstvo, još uvek može da se nađe poneka karta za nastupe do kraja godine.

Ko je ikad slušao "Suede" zna da je Brett izuzetan tekstopisac, da ne kažem - pesnik, a sada imamo prilike da čitamo dve njegove prozne autobiografske knjige koje hronološki prate dve faze umetnikovog života - detinjstvo i mladost do trenutka "Suede" uspeha ("Coal Black Morinings" iz 2018), a zatim i period vrhunca slave, sve do raspada benda ("Afternoons With The Blinds Drawn" iz 2019). Prva knjiga nastala je iz njegove želje da ostavi neku vrstu ličnog nasleđa svom sinu, pa se u tom smislu i radi o dosta intimnom diskursu ali i univerzalnim temama i vrednostima, dok je druga "knjiga za koju sam rekao da je nikad neću napisati" kao sam kaže, očigledno nastala i pod malim pritiskom izdavača nakon uspeha prve, a obrađuje dobro poznatu (ali uvek zanimljivu!) temu uspona i pada muzičara koji za relativno kratko vreme prelaze buran put od anonimnosti do ogromne slave, pri čemu često doživljavaju razne lične sunovrate, što je bio slučaj i u Andersonom. 

Meni je prva knjiga "Coal Black Mornings" bila zanimljivija,  možda najviše zato što iako sam ozbiljan "Suede" fan, uvek me više interesuju priče koje imaju širi/dublji društveni kontekst od onih vezanih za nastanak umetničkih dela i konkretnu karijeru, ma koliko ona bila zanimljiva. Iako se to po njegovoj sadašnjoj prilično posh britanskoj pojavi sredovečnog džentlmena ne može zaključiti, Anderson je odrastao u izuzetno siromašnoj porodici niže srednje klase. Fascinantno kako je taj životni stil (od ranih sedamdesetih do kraja osamdesetih) u Engleskoj zapravo bio daleko ispod onoga na koji smo navikli mi u tadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji sličnog vremena. Skoro pa Dickensovski momenti odsustva grejanja u kući ili doslovne oskudice hrane, zaista ne pripadaju nekoj uvreženoj slici o britanskom životu i to u periodu koji nije tako daleko iza nas. Anderson svom životu ne pristupa uz neki lament ili kuknjavu, naprotiv, vrlo staloženo i bez gorčine pripoveda o svojoj porodici, zapazivši fenomen da ljudi te klase zapravo i nisu mnogo patili jer im nije ni padalo na pamet da mogu živeti drugačije. Taj surovi, skoro pa kastinski sistem koji je držao ljude na svom mestu bez realne mogućnosti da uopšte sanjanju o nekom napretku zapravo se (donekle) promenio tek kasnije a neki od primera su upravo on i drugi muzičari/umetnici (on pominje naravno i sportiste) koji su uspeli da probiju stalešku barijeru i svojim ličnim talentom i trudom dospeju u neku višu klasu. Sa druge strane, ono što mi je bilo zanimljivo je da je London tih kasnih osamedestih i početkom devedestih još uvek bio mesto gde su mladi anonimni umetnici bez funte u džepu ipak mogli nekako da se snađu i da (uz dosta cimanja i odricanja!) ipak jure svoj san, a nemalo njih je u tome i uspelo. Gotove sve lokacije koje pominje, kako za život, tako i razna mesta za svirke ili probe mladih bendova, danas apsolutno ne postoje jer je London postao grad rezervisan isključivo za bogatašku elitu i teško da je zamislivo da bilo ko bez jake finansijske podrške može i da sanja o tome da u njemu živi i bavi se nekom umetnilčkom disciplinom koja nije ultra-komercijalna. Na žalost, mislim da se posledica toga oseća i po tome što je britanska/londonska scena, decenijama vodeća u svetu, sada daleko iza američke, nekih drugih evropskih pa čak i azijskih, jer je očito da prostora za mlade (iole alternativne) umetničke snage jednostavno nema. Već u prvoj knjizi, a posebno u drugoj "Afternoons With The Blind Drawn", Anderson se bavi fenomenom medija, u početku su to naravno bile TV stanice i magazini (legandarni NME i Melody Maker, biblije na kojima smo i mi odrastali) i bizarnim odnosom međuzavisnosti sa umetničkom scenom. Danas je slituacija dakako nešto drugačija jer je pristup online medijima daleko otvoreniji, ali taj momenat uspeha (ali i pada!) skoro pa preko noći zahvaljujući medijskom hajpu svakako je zanimljiv za analiziranje. Kada se radi o drugoj knjizi odnosno vrhuncu "Suede" karijere, akcenat je na interpersonalnim odnosima članova benda koje Anderson sa ove distance pokušava (i solidno uspeva) da racionalno sagleda, bez gorčine ali i bez apologetskog pristupa sopstvenim greškama. Jedna od tema je takođe i problem narkomanije koji ga naravno nije zaobišao, ali naglašavam da je način na koji o tome piše dosta netipičan - nema detaljisanja, glorifikacije i kićenja tih ludih dana, ali opet ni nekog kukanja i mea culpa momenta. Utisak koji ostaje je jedna metaforična i bukvalna štroka u kojoj je godinama živeo on i ljudi oko njega, iz koje je ipak uspeo da se izvuče bez tragičnih posledica (za razliku od mnogih kolega). Stilski i jezički u obe knjige imamo posla sa doslednim i dosta istančanim stilom, daleko bližim nekom književno-intelektualističkom diskursu nego žurnalističko-svakodnevnom jeziku koji bismo možda očekivali. Utisak koji imate kad pogledate današnje fotografije ili intervjue Bretta Andersona potpuno se poklapa sa njegovim pisanjem - obrazovan umetnik/intelektualac iz višeg londonskog društva, ali sa druge strane izuzetno svestan svog porekla i šire društvene realnosti, od koje su potpuno operisani oni koji su u takvom eleitnom okruženju od samog rođenja. 

Svima koji su pripadnici GenX ili stariji milenijalci, kao i onima koje zanima ne samo britanska pop muzika već i ostrvski život i kultura, toplo preporučujem knjigu "The Coal Black Mornings", dok je druga "Afternoons Wirth The Blinds Down" možda ipak više za ozbiljnije fanove "Suede" kao i one koje posebno zanima proces nastajanja muzike ali i dinamika života/rada u bendu. Pretostavljam da se obe knjige mogu naručiti, a svakako preporučujem i elektronsku/kindl verziju do koje ćete zaista lako doći.