LES PASSAGERS DE LA NUIT

 Odavno nismo imali ništa francusko - a valja se! Na početku zahvalnost ljudima sa "Before After" portala koji su napravili lep podsetnik sa spiskom zanimljivih naslova dostupnih (besplatno!) na RTS Planeta platformi. Među njima se našao iz film "Les Passagers de la nuit" (Putnici u noći) iz prošle godine. Pažnju mi je privuklo to što glavnu igru tumači meni jedna od najomiljenijih glumica - Charlotte Gainsbourg. Ranije filmove francuskog reditelja Mikhaela Hersa nisam gledala ali po filmografiji zaključujem da se radi o low-key arthouse reditelju zastupljenom uglavnom u evropskim festivalskim programima. 

Kao i obično, prvo ćemo se pozabaviti pozitivnim apsektima ovog dela. Pošto se radi o epohi (to zvuči malo čudno jer je u pitanju epoha koje se neki od nas sećaju lol), odnosno osamdesetim godinama dvadesetog veka, autori su imali ne baš lak zadatak da (uz očito vrlo skroman budžet!) dočaraju, ne samo u vizuelnom već i u kontekstualnom smislu, duh tog vremena. Odličnim izborom glavne lokacije - stana u soliteru u pariskom XV arondismanu, kvartu koji neodoljivo podseća na naše blokove, ali naglašavam ne u soc-geto stilu (kakav imamo na primer u filmu "Athena") već iz dobrih srednjeklasnih dana te vrste arhitekture (sedamdesete i osamdesete). Lep ali melanohiličan pogled sa prozora kao i insitiranje na večernjim i golden hour momentima automatski su filmu dali specifičnu atmosferu. Efekat kostima i frizura takođe je odlično iskorišćen, naročito ako se uzme u obizir da Charlotte Gainsbourg ovakav stil izuzetno dobro pristoji (mada na njoj je sve lepo!). Sa eksterijerima je očito postojao produkciono-finansijski izazov pa su korišćeni arhivski snimci što je malo kontroverzan pristup - autentičnost jeste tu, ali malo je nezgodno uklapanje takvog materijala sa originalno snimljenim kadrovima. Svakako, ukupni utisak je odličan, naročito zato što se autor odlučio za nostalgično-melanholičnu a ne šarenu i šašavu sliku tog vremena. Kada se radi o samoj priči, tu već nastaje problem. U centru pažnje je Elisabeth (Gainsbourg), sredovečna majka dvoje starijih tinejdžera, koju je ostavio muž. Osim emotivne patnje, ona je u problemu jer je većinu života bila domaćica a sad u kasnim četrdesetim je prinuđena da nađe posao, što naravno nije lako. Starija ćerka je revolucionarno orijentisana studentkinja (ovde moram da naglasim da postoji sloj priče koji nije potpuno čitljiv nama koji nismo baš najbolje upoznati sa političkom situacijom u Francuskoj ranih osamdesetih i specifičnostima vezanih za izbor predsednika na primer), dok je mlađi sin gimnazijalac sa literarnim sklonostima. U život ove familije neplanirano ulazi mlada Talula, devojka nomadskog životnog stila za koju se ispostavlja da ima problem sa drogom. Elisabeth uspeva da se zaposli na radio stanici i to u omiljenoj emisiji noćnog programa koji vodi harizmatična Vanda (i dalje prelepa Emmanuelle Beart). I to bi bilo to što se priče tiče! Dalje je sve ostavljeno na vrlo suptilinim naznakama, crticama i skicama scena i odnosa, dok je autentičnih dramskih sukoba izuzetno malo, zapravo nedovoljno. Iako je atmosferski pristup filmu sasvim legitiman i mnogi autori su u takvom stila pronašli svoj umetnički izraz i izgradili odličnu karijeru, ovde nažalost sve vreme ostaje osećaj da nešto nedostaje i gledalac na kraju odlazi sa mlakim utiskom, nekako zakinut na poenti/osećaju/doživljaju koje sve vreme iščekuje. Za razliku od mnogi filmova o kojima sam pisala gde su premisa/ideja bile odlične a izvedba kako-kad, ovde imamo veštu i suptilnu izvedbu, ali nisam sigurna zašto je ovaj film uopšte snimljen, osim kao neka letargična posveta jednom vremenu koje se nikad neće vratiti (u istorijskom ali i ličnom smislu iz ugla junaka) i to je sve. Nostalgija bez romantizacije je uvek zanimljiva, ali mora postojati neka okosnica priče, ideja ili poruka, što je ovde uglavnom izostalo. Film naravno donekle spašavaju glumci, na prvom mestu Gainsbourg koju bih gledala u doslovno bilo kakvom sadržaju jer nivo njenog šarma i savršenog diskretnog glumačkog izraza je zadivljujući, ali baš zato je i šteta što svi ti talenti nisu upotrebljeni za nešto smislenije.

Film bih preporučila ljubiteljima svega frankofonog, naravno obavezno fanovima Charlotte Gainsbourg i svakome ko inače uživa u melahnoličnim, diskretno emotivnim sadržajima sa nostalgičnom notom. Možete ga pogledati na RTS Planeti, a kad ste već tamo, obratite pažnju i na neke druge zanimljive naslove koji su vam verovatno prošli ispod radara!