MIDSOMMAR

 Danas je na meniju film iz davne (lol) 2019. ali verujem da ima ljudi koji ga još nisu pogledali, a zapravo me još više zanima potencijalna diskusija sa onima koji jesu.

"Midsommar" je drugi dugometražni film američkog milenijalca Arija Astera (u međuvremenu je snimio i treći - "Beau Is Afraid" koji će imati premijeru za koji dan!), a poznat je najviše po upečatljivoj ulozi Florence Pugh koja je već par godina jedna od IT mladih glumica i pridaje joj se velika pažnja publike i medija. Podsetiću da smo Florence nedavno gledali u megahajpovanom filmu  "Don't Worry Darling" kao i  "The Wonder" koji je prošao dosta ispod radara a možete ga naći na Netflixu (uslovno bih ga preporučila). Iako se vodi kao mistery/horor, "Midsommar" nije žanrovski precizan film, radi se više o jednom umetnički ambicioznom (i recimo otvoreno - pretencioznom) crossover pristupu koji se dosta odvažno kreće po različitim stilskim i žanrovskim putanjama. Tokom svog dugog trajanja (2:50) film se zapravo nekoliko puta žanrovski promeni što je zanimljiv (ne i sasvim originalan) pristup koji je uvek mač sa dve oštrice. Na početku imamo utisak da se radi o drami mlađih milenijalaca - u centru pažnje je Deni (Pugh), studentkinja postdiplomka koja prolazi kroz veoma teške lične trenutke zbog mentalne bolesti svoje mlađe sestre i tragedije koju ona izazove. Njen dečko, Christian (Jack Raynor, koji moram da kažem glumački za dve klase zaostaje za svojom partnerkom) je takođe postdiplomac, rastrazan između emotivno naporne i opeterećujeće veze sa Deni i odnosa sa svojim kolegama/drugarima koji ga ubeđuju da zabatali tu mučnu vezu i pridruži im se na zabavnom letnjem putovanju u Švedsku, odakle je jedan od njih. Naravno na putovanje odlaze svi (uključujući i dalje ranjivu i nestabilnu Deni) i tu počinju da se dešavaju događaji koji postepeno gradiraju od skoro pa turistički pastoralnih blago neobičnih pa sve do totalnog apsurda i faktičkog horora. 

Prvo osvrt na pozitivne aspekte - pošto je 4/5 filma snimljeno u prelepoj švedskoj letnjoj prirodi, upotpunjenoj onirično romantizovanom art direkcijom, vizuelni utisak je naravno magičan. Ovo naravno nije samo lepota radi lepote, već očita namera da se napravi ekstreman kontrast onome što se događa u zatvorenoj ruralnoj zajednici/sekti. Veština dočaravanja atmosfere (ne samo u ovom delu filma, već i uvodnom, smeštenom u dosadne i stereotpne studentske enterijere u Americi) je na vrlo zavidnom nivou, postignutom pomenutim vizuelnim sredstvima ali i specifičnim naglašeno sporim temporitmom. Nevolja sa filmovima koji odličnom atmosferom odmah visoko podignu očekivanja je što ih posle teško ispune, a naročito kada polaze od ekstremno pretenciozne namere, kao što je slučaj sa "Midsommar".  Momenat začudnosti i horora (koji varira od suptilno psihološkog do hardcore grafičkih scena od kojih vam se povraća) je toliko pregažen kako u nameri tako i u izvedbi, da umesto da istinski šokira i navodi na razmišljanje, zapravo nervira i ostavlja gledaoca bez ikakve emotivne katarze, već sa utiskom isfoliranog arthouse pokušaja. Ukratko, jedan pravi primer "trying too hard" situacije. Glumački, postoje dva tabora - jednom pripada Florence Pugh koja glumi izuzetno ekspresivno, sa mnoštvom psihofizički izuzetno napornih scena (napornih kako za glumicu tako i gledaoca), dok su u drugom taboru svi ostali američki i švedski glumci koji su na nivou tik iznad priučenog naturščika. Iako ovo daje prostora Florence da zasija, njen lik ostaje u čudno iritantnom ključu, tako da i pored svega kroz šta prođe, gledalac će teško osetiti empatiju ili naklonost. Kraj filma je prenaglašeni vrhunac svega pogrešnog što se do tada dešavalo, cringeworthy karatza - koja to nije.

Dakle, da li gledati ovaj film? Mislim da treba, ne zato što je dobar, već zato što je dosta eksplicitan primer kako arthouse stvaralaštvo zapravo često prikriva neverovatno isprazne i besmislene priče, čiji jedini smisao vidim u ekstremnoj želji da se privuče pažnja na nečiju autorsku posebnost. Ovo je film koji ne ostavlja "nja" utisak već se ljudima ili izuzetno dopadne ili im je užasan. Ja spadam u ove druge ali verujem da se mnogi neće složiti. Moraćete sami da odlučite :)

Ko je već gledao, kakav je utisak?