HEROJI RADNIČKE KLASE

Evo jednog relativno svežeg domaćeg filma (2022) koji se od nedavno našao i u HBO ponudi. Iza ovog ostvarenja stoji deo ekipe zaslužne za jedan od najboljih domaćih filmova u poslednjih deset godina - "Moj jutarnji smeh". Reditelj Miloš Pušić (koji je i ko-scenarista, producent i montažer ovog filma), producirao je "Moj jutarnji smeh", a zajednički je i deo glumačke podele, predvođen ekipom predavača sa novosadske dramske akademije, na čelu sa predivnom Jasnom Đuričić. Moj najomiljeniji domaći glumac mlađe/srednje generacije Filip Đurić ovde je samo u jednoj maloj epizodi, ali ipak, to je ta ekipa :)

Tema filma je ekstremno relevantna i aktuelna - odvratni lokalni moćnik, gradjevinski mafijaš (Aleksandar Đurica) zloupotrebljava sve i svakoga oko sebe u zgrtanju para pri čemu gotovo da ne postoji granica (etička, legalna, ljudska) koju neće preći. Ekipa fizikalaca građevinaca predstavlja neki očekivani presek radničke klase danas, ljudi koji uglavnom nemaju nikakva prava, ali mnogi od njih niti ikakvu svest o tome kako treba da se postave. Na pola puta je Lidija, lik koji tumači Jasna Đuričić, njegova desna ruka, sposobna ali takođe brutalno iskorišćavana žena koja je dodatno i u toksičnoj "emotivnoj" vezi sa šefom. Kao i u "Mom jutarnjem smehu" ovde imamo posla sa brutalnim realizmom, lišenim pošalica i forica koje inače umeju da prate domaće sadržaje iz ovakvog miljea. Na trenutke me je priča podsetila na situacije iz fenomenalne serije "Područje bez signala", samo što je ovde sve daleko ogoljenije i pesimističnije, bez romantizacije i lišeno svake nostalgije.

Sam rediteljski postupak  kao i vizuelni pristup su jako svedeni, skoro pa na tragu nekog stila a la "Dogma 95". Produkcijski, film je očito vrlo skroman, ali to uopšte ne predstavlja problem, naprotiv, dobija se željena autentičnost i izvesna sirovost. Kada se radi o podeli, mali problem je to su neki doslovno najbolji regionalni glumci koje danas imamo (Jasna Đuričić, Boris Isaković, Filip Đurić), plus vrlo solidni Đurica, dok su ostali ipak neki nivo provincijske scene ili čak skoro pa naturščika, pa postoji izvestan jaz u glumačkom izrazu i ubedljivosti, što se kod ovakvog stila primećuje i u nekim scenama smeta. Film ima izvanredan kraj, hrabar i neočekivano zadovoljavajući za gledaoce (i kosmičku pravdu!). 

Iako je ovo ostvarenje za koje na žalost ne očekujem nikakav spektakularan uspeh u smislu velike gledanosti ili hajpa, mislim da je izuzetno dobar film, pre svega idejno/ideološki a zatim i stilski, i zaista apelujem da ga obavezno pogledate! Ja inače ne mogu da iščekam novi film iz iste kuhinje (Marko Đorđević, Pušić, Jasna, Filip i ostali), nadam se da će se desiti skoro (već je uveliko najavljen).

U vremeenu ukome živimo, klasna borba je najbitnija borba. Ne zaboravimo to. 

Pogledajte film pa pišite utiske!