MAY DECEMBER

 Krećemo polako sa sezonom nagrada, nominacije za Globuse su već tu a uskoro nas očekuju i kandidature za Oskara. To naravno znači da su pristigli screeneri, pa ko nije uspeo da odgleda neke od filmova u bioskopima ili na festivalima, sada ih može lakše naći u sivoj zoni. Film "May December" jedan je od kandidata za Zlatni Globus i to bizarno u kategoriji komedija/mjuzikala. Pošto mjuzikl sigurno nije, jako me zanima u čemu se sastoji komičnost ovog filma koji je pre svega jedna vrlo mučna drama, zasnovana donekle na takođe vrlo mučnoj realnoj priči. Inspiraciju čini stvaran bizaran događaj iz devedesetih, kada je jedna američka domaćica, udata žena i majka, u svojim srednjim tridesetim godinama, stupila u vezu sa dečakom osnovcem šestakom (u filmu je sedmak - dakle radi se o 12 ili 13 godina), zbog čega je završila u zatvoru. Višegodišnja kazna nije sprečila ovaj čudni par da ostanu zajedno, žena je u zatvoru rodila dvoje dece (u filmu je to malo promenjeno pa je uglavnom posle izalska iz zatvora i ima ih troje) i završili su u braku koji je godinama potrajao (u filmu traje i dalje). Ova priča nije glavna tema filma koji se događa puno godina kasnije, deca su već na fakultetu odnosno maturanti, par je i dalje u naizgled skladnom braku, a stare rane se otvaraju zato što u život porodice ulazi poznata televizijska glumica koja dolazi da se pripremi za ulogu, pošto snima film o pomenutim događajima. Dakle, ovde imamo jedan višeslojni metafilm/metanarativ u kome se prepliću razni vremenski i suštinski slojevi (psihološki i etički pre svega), a realno dodatni meta-sloj je i taj da je ovaj sam film klasičan primer ostvarenja koja se snimaju pre svega u cilju osvajanja umetničkih nagrada. Kao što i u advertajzingu imamo kampanje koje ne služe nikakvoj drugoj svrsi sem festivalskih takmičenja, tako imamo i filmove čiji autori i glumci od para zarađenih radom na Marvel projektima na primer, namenski finansiraju "pet projects" da se dokažu/potrvde kao umetnici, što u principu nije problem, osim kad baš bode oči kao pto je slučaj ovde, pogotovo kad se radi o glavnoj glumici i producentkinji ovog filma Natalie Portman. Glumački, ovaj film predstavlja zicer za obe glavne junakinje - ambicioznu školovanu glumicu Elisabeth (Portman), koja po metodi Stanislavskog sprema svoj lik, kao i osuđivanu seksualnu prestupnicu (interesantno da se u filmu nikad ne pominje reč pedofilka!) Grace koju igra Julianne Moore. Meni se čini da je iako je film rađen pre svega za Portman da zasija, zapravo Moore ostavila daleko zanimljiviji i bolji utisak, ali mora se reći da je kod obe vidan glumački rad i napor da se vrlo iznijansirano iznesu dva komplikovana i etički jako ambivalentna lika. Treći bitan lik je Joe (Charles Melton), nekada dečak-žrtva, koji je sada odrastao čovek u svojim tridesetim, koji sa svojom zlostavljačicom sada živi u prilično srećnom braku, ima dobru karijeru kao medicinski radnik i troje velike dece. Melton je dosta minimalistički i svedenim ali preciznim izrazom uspeo da odlično dočara lik pasivnog i submisivnog muškarca (koji btw ne bi bio uopšte "sumnjiv" niti problematičan, tačnije bio bi dosta prosečan middle class američki mušakarac da nije cele predistorije odnosa). Iako je ovo jedan pre svega glumački film, i u tom aspektu funkcioniše vrlo dobro (osim što IMHO Portman malo previše očigledno pokušava da glumi za sve pare), problem je što su ostali elementi manje uspeli. Na prvom mestu scenario, koji je kako konfuzan (na primer veliki broj likova koji se pominju ovlaš i poimence bez da ih upoznamo), tako i površan jer se inistira na atmosferskom više nego na narativnom, uz dosta frivolno poigravanje sa jako prolematičnim i ozbiljim temama, kao što je seksualno zlostavljanje dece i postavljanje granica/pravila kada su specifični slučajevi u pitanju. Ono što je zapravo glavna tema a to je da li odnos moći dolazi prevashodno iz pola/roda ili iz godišta/zrelosti ovde je nekako podruzamevano,  a čini mi se da je trebalo baš taj apsekat jasnije i eksplicitnije istražiti. Meni je film na momente bio dosadan, a skoro ni u jednom trenutku nisam uspela da dovoljno empatišem sa junacima (niti su mi izazvali nekakvu jasno odbojnu reakciju, što bi takođe bio zanimljiv ugao!). Atmosfera sparne južnjačke Savane samo se deklarativno oseća, nedostaje istinski osećaj klimatsko-metaforične težine koju često nalazimo u dobrim filmovima i serijama koje se odigravaju na američkom jugu. Takođe izvesne naoko male promene problematizuju filmsku priču u odnosu na realnu - tako na primer prava junakinja pre stupanja u vezu sa dečakom živi sa mužem alkoholičarem i nasilnikom, dok je u filmu u pitanju potpuno običan i neproblematičan brak. Posle izlaska iz zatvora, pravi junaci su živeli teško, dok su u filmu oni sad situirani pripadnici srednje klase, bez nekih poroka ili finansijskih problema, što je zaista malo verovatno u odnosu na predistoriju ali verujem da su autori time hteli da dodatno pojačaju faktor začudnosti/bizarnosti/kompleksnosti emotivno-etičkih odnosa.

Da li gledati ovaj film? Ako volite da štiklirate sve relevantne i hajpovane kanididate za nagrade ove godine, onda da, kao i ako volite neku od glumica (a ko ne voli predivnu Julianne Moore!). U suprotnom, slobodno preskočite ovaj film jer zaista nije delo koje će napraviti neki bum ili ostati upamćeno u godinama koje dolaze. Film je inače Netflix produkcija, ali kod nas za sad nije dostupan na toj platformi, pa morate da zađete u sivu zonu distribucije. Ako ste već gledali, pliz podelite kako vam se dojmio!