NEDELJA

Posle dužeg vremena evo nama jednog domaćeg ostvarenja ! "Nedelja" je od pre nekoliko dana u domaćim bioskopima, a da li zavređuje vaša 2 sata i kupovinu karte - čitatjte dalje :)

Odmah na početku jedan bitan disclaimer - nisam bila inspirisana da gledam ovaj film i u bioskop sam otišla kao nečiji +1. Zašto me film nije posebno interesovao? Glavni razlog je tema, tačnije činjenica da zaista nisam fan Džeja Ramadanovskog, ne zato što bilo šta loše mislim o njemu (naprotiv, uvek je delovao kao simpatičan čovek i autentičan primer from zero to hero što se uvek mora poštovati), već što mi njegova muzika izuzetno ne prija. Od devedesetih u kojima sam aktivno živela (nisam bila malo dete kao autori filma), pa do post-petookotobarskih dana, njegove pesme su obeležavale svaku svadbu, proslavu ili izlazak u kafanu. Od svih narodnjaka, njegove pesme su mi bile ubedljivo najdepresivnije i kad ih danas čujem, zaista mi evociraju isključivo negativna sećanja na devedesete, slično kao na primer kad čujem špicu zloglasnog Dnevnika 2. Ceo taj vajb nikad nije bilo nešto što mi je lično ležalo, niti što sam razumela i osećala. Eto priznala sam - ne volim Džejeve pesme, nadam se da sad nećete ugasiti blog LOL već nastaviti da čitate jer - sledi plot twist :)

Film "Nedelja" se bavi (kao što verovatno znate) Džejevim detinjstvom i mladim danima, sve do momenta kad je postao poznat, a to je prvi veliki koncert na Tašu 1991. Mislim da je odluka autora da film ovako koncipira odlična i pametna, a mora se naglasiti da je priča o samom Džeju dosta proširena, tako da su junaci i razni njegovi prijatelji kao i Dorćol kao kraj. Ja sam rodom sa Dorćola ali sam se kao baš mala preselila na Taš tako da nemam to iskustvo prve ruke svakodnevnog blejanja na ulici u tom kraju, ali nekolicina drugara koji su tamo odrasli i još uvek žive, uveravaju me da je veoma dosledno prikazan vajb i duh tog vremena i mesta. Kao što rekoh, devedesetih se jako dobro sećam, pa detalji o tome da je bio domac, da se bavio šibicaranjem i da je bio drugar sa raznim sitnijim i krupnijim krimosima iz kraja - bili su mi poznati oduvek, ako ništa drugo iz Minimaksovizija, Crnih bisera i ostalih notornih TV emisija tog vremena. Ono čega sam se pribojavala pre gledanja filma - a to je neka mitologizacija i romantizacija devedesetih, krimosa, socijale plus narodnjačke scene, u filmu se zaista uopšte nije dogodilo, naprotiv, imamo jednu simpatično nostalogičnu, slatko-gorku priču koja deluje jako autentično. Ono što je ubedljivo najveći plus i što čini da zaista kvalitetom odskače od mnogih domaćih filmova i serija je inventivna (pa i hrabra!) glumačka podela. Oba glumca koji igraju Džeja (mali naturščik Alen Selimi i muzička zvezda Husa Alijević), osim što su Romi (što mislim da je ziasta bilo neophodno u ovom filmu), snašli su se izvanredno! Njihovo više nego solidno glumačko umeće dopunjeno autentičnim šarmom i nekom iskrenom toplinom, pun su pogodak i daju srce i dušu ovom filmu. Ostali glumci su takođe jako dobri - show svakako krade Marko Janketić u ulozi Ise Lera Džambe, lokalnog krimosa i Džejevog rođaka. Iako belac, Marko se izuzetno uklapa i vrlo pažljivo, bez upadanju u karikaturu, dočarava komplikovani Džambin lik. Drugari Zdravko (zabavni i netipični  mladi glumac Stefan Vukić - znamo ga po serijama "Kljun" i "Poseta"), kao i Mića Sovtić (vrlo simpatični Aleksej Bjelogrlić), zatim legendarna Marina Tucaković (igra je Milica Janevski koja mi se do sada uglavnom nije glumački dopadala, pominjala sam je povodom serije "Deca zla" a igra i u seriji "Bunar" - ali ovde je zaista odlična!) - svi ovi likovi (i glumci koji ih tumače) su zanimljivo osmišljeni, sa minimumom opštih mesta u dijalozima i fizičkoj radnji. Humor je pametno doziran, insistiranje na dorćolskom slengu i foricama jeste na ivici karikature ali je ipak ne prelazi. Mnogobrojne zamke i izazovi koji su pretili da od ovog filma naprave sprdnju, patetiku ili pak opšte mesto domaće drame sa komičnim elementima, jako uspešno su izbegnute, za šta velike pohvale za mladi autorski tim - reditelja Nemanju Ćeranića i scenaristu Stefana Boškovića. Još jedan veliki plus ide za atmosferu koja zaista ne podseća na opštemestaški način kojim se često prikazuju osamdesete i devedesete godine. Možda je tajna uspeha ovog filma odluka da se uradi jedna mikropriča, ograničena na nekolicinu ljudi koji su pripadali istom uskom krugu, kao i na jedan kvart Beograda, bez želje i potrebe da se priča širi na velike teme kao što je raspad Jugoslavije, socijala kasnog socijalizma ili pak da se pravi neka paralela i/ili kontrast sa pričom o drugoj strani pop kulture tj. o novom talasu i pop/rok sceni koja ga ja nasledila tokom osamedeseti i početkom devedesetih. Umesto ispraznih wannabe velikih priča ovde imamo jednu malu ali zato emotivnu, autentičnu i smislenu. Nameće se poređenje sa filmom "Toma" ali zaista mislim da je ovo potpuno druga vrsta filma - idejno, stilski i zanatski, te da nema potrebe za diskusijom koji je bolji. Iskreno mislim da su oba filma važna, potrebna našoj kinamatografiji i pop kulturi, kao i da oba ostavljaju jedan bitan i pozitivan trag. Od mene puna preporuka da se film pogleda u bioskopu, a najavljena je i serija od istog (ali naravno proširenog) materijala.  

Čestitka za mlade kolege autore i glumce, pošten ste posao uradili!

Ko je već gledao, šta kažete?