TRUE DETECTIVE: NIGHT COUNTRY

Serija "True Detective" mi je izuzetno draga pre svega zato što je odlična - prva sezona zaista predstavlja jedno od remek dela tv stvaralaštva, a zatim i zbog činjenice da je prva javna tribina o serijama na kojoj sam učestvovala bila baš o ovoj seriji, u Parobrodu u organizaciji moje drugarice Jelene "AgitPop" Đurović (koga zanima može da pogleda snimak ovde - prilično je zabavno!). Ovom prilikom neću se vraćati na prethodne sezone (ima ih tri), već ću se osvrnuti na utiske posle odgledane akutelne četvrte sezone "TD: Nigh Country".  Kao i obično neće biti spoilera, pa i oni koji još nisu gledali mogu slobodno da nastave sa čitanjem.

Ubedljivo najveći kvalitet ove serije su dve glavne junakinje - Liz Danvers (Jodie Foster) i Evangeline Navarro (Kali Reis) su jedan od najneočekivanijih i najšarmantnijih detektivskih dvojaca ikad. Od carice Jodie smo naravno i očekivali sve najbolje, ali show zapravo krade Kali Reis (inače bivša profesionalna bokserka!), žena neverovatne lepote i energije i više nego solidnih glumačkih sposobnosti. Glavna žrtva je takođe žena, a tu su bitni likovi poćerke i začudne penzionisane profesorke  (britanska veteranka Fiona Shaw), tako da ako ste pomislili da ovde postoji neka feministička agenda - u pravu ste. Za razliku od mnogih sadržaja gde se ženski elementi utrpavaju reda radi, ovde je to učinjeno smisleno i pametno. Sledeći bitan i uspeo element je atmosfera - radnja se dešava u polarnom krugu, u depresivnom rudarskom gradiću na Aljasci i to u periodu polarne noći, pa je pravi izazov bio dočarati depresiju i mrak koji u bukvalnom i metaforičnom smislu prožimaju sve. S obzirom da je mesto originalno bilo dom native stanovnika (kojih i dalje ima i značajnom broju), uticaj njihove religije, sujeverja i duha igra bitnu ulogu i mada u početku deluje da će serija otići u previše paranormalnom (ponekad i horor) pravcu, ipak na kraju dobijamo i neka objašnjenja i neke kockice se dosta uspešno slože. Kao i u ranijim sezonama, ovo nije čista "whudunit" naracija gde samo čekamo da vidimo ko je ubica (mada misterija svakako postoji do samog kraja), već se zapravo bavimo mnogim temama, od ekologije, preko kolonijalizma i nepravdi prema native zajednici u SAD, pa do ličnih i porodičnih odnosa i uloge spirtitualnosti u 21. veku. Što se tiče scenarija i vođenja priče tokom šest epizoda, tu već ima dosta problema - veliki screentime odlazi na prazan hod kao i prečeste reference na ljude i događaje iz prošlosti koje je jako teško pohvatati, pa je serija u nekim delovima istovremeno haotična i dosadna. Gotovo sve epizode su koncipirane tako da se u prvih 45 minuta ne desi gotovo ništa dramatično, da bi se na samom kraju desio (ponekad i predramatični) cliffhanger, što je legitimna ali pomalo i prevaziđena serijaška dramaturška metoda. Porodični odnosi (gotovo svi patološki i tokisčni) koji igraju bitnu ulogu, prikazani su površno i zbrzano pa u tom smislu ne uspevamao da uhvatimo suštinu problema junakinja, što me na vraća na početak i činjenicu da su ovu seriju spasile glavne glumice jer se kompletna empatija postiže njihovim izuzetnim talentom i harizmom a ne time kako su napisani sami likovi i njihovi odnosi. Kraj serije donosi jedan novi sloj priče koji se neće svakome svideti - meni jeste jer volim mešanje ideologije u dramaturgiju LOL, ali svakako mislim da je finalna šesta epizoda u velikoj meri izvukla celu seriju iz nečega što je delovalo kao dosta ozbiljan ćorsokak (da ne kažem ledeni lavirinit!). Ljubitelji skandinavskih serija svakako će naći mnogo toga u ovoj priči (zanimljivo je da je "Night Country" zapravo snimana na Islandu a ne Aljasci!), čak bih rekla da je ona idejno i atmosferski bliža nekim nordijskim sadržajima, dok su estetika i ideologija ipak jasno američke.

Od mene puna preporuka da se serija pogleda (na HBO/Max), ako do sad niste, bićete privelegovani da možete da bindžujete a ne da čekate po sedam dana između epizoda. 

Ko je gledao, baš me zanima da čujem utiske!