PARTHENOPE

 

Ovaj jubilarni 200. blog posvećujemo još jednom slavnom i mnogima omiljenom reditelju - Paolu Sorrentinu. Teško izgovorljiv i još teže pamtljiv naslov je zapravo ime mitske sirene Partenope - to je ona koja je razočarana neuspehom da zavede Odiseja, odlučila da se baci u vodu i ubije (antičke sirene nisu bile polu-ribe lol, ako se pitate kako se udavila). Po legendi, more je izbacilo njeno telo na obalu kod današnjeg Napulja, pa je tako postala simbol ovog živopisnog grada na jugu Italije. Moram da napomenem da je film izuzetno lokalnog karaktera, tako da ako niste Italijan/Napolitanac ili baš detaljno ne poznajete istoriju i kulturu ove regije, sigurno će vam mnogi detalji promaći ili ostati nejasni  (ovo se naravno desilo i meni iako sam ljubiteljka i prilično često posećujem Italiju - ali svakako posle možete malo da guglate!). No, krenimo do početka - ovo je jedan nostalgičan i izrazito lirski film, svojevrsni melanholični love letter rodnom Napulju i napuljskom zalivu. Priča prati život junakinje Partenope (nije sirena nego osoba), od njenog rođenja u staroj dobrostojećoj napolitanskoj familiji pedesetih godina, pa sve do penzionisanja iz profesorske karijere i povratka sa severa Italije u rodni grad 2023. godine - što se zgodno poklapa sa masovnom proslavom titule obožavanog fudbalskog kluba Napoli. Ogromna većina filma posvećena je njenoj mladosti, dok se zrele i starije godine dosta sažeto obrađuju, tako da je film donekle i omaž epohi kasnih šezdesetih odnosno sedamdesetih godina. Sama priča je kombinacija relativno realističnih događaja i onih granično začudnih, obično u domenu prenaglašene groteske. Film ekstremno podseća (namerno, naravno) na radove Fellinija, pre svega na "Amarcord" - postoji čak par scena koje su skoro pa doslovni citat (momenat sa velikim brodom u luci, šetnja Partenope promenadom i dobacivanje momčića itd). E, sad je vreme za jedno priznanje a to je da ja zaista (blago rečeno) ne volim ovaj Fellinijev film. Neki od razloga zašto nisam fan "Amarcorda" ponavljaju se i u ovom filmu, a pre svega tu je jedan ekstremni male gaze. Niti sam stručna u feminističkoj teoriji, niti mislim da svaki film treba da bude femnistički (naprotiv), ali ova količina doslovnog preslikavanja sopstvenih erotskih fantazija na filmsko platno je zaista nesnosna. Dakle, imamo reditelja u srednjim pedesetim koji svoju krizu srednjih godina rešava tako što 80% screentime-a posvećuje ekstremno atraktivnoj dvadeset-i-nešto godina staroj devojci, koja je uglavnom u bikiniju ili u mini haljinama sa jako dubokim dekolteom. Ne kažem da ovaj prizor nije lep, ali zaista postoje druga mesta gde mušarac može da ode da se divi golišavim devojkama, a mi ostali možemo da gledamo i nešto drugo. Istini za volju, ima i par atraktivnih mladića, ali oni se već svrstavaju u drugi folder, nekih polu-tužnih, polu-dramatičnih skoro pa vajarskih statua, a ne tretiraju se kao objekti matoranskih erotskih želja. Sa druge strane, stariji ljudi (tačnije - žene, na primer profesorka glume i bivša filmska diva), kao i kontroverzni kardinal (česta sorentinovska tema kritike katoličke crkve), prikazani su uglavnom u ekstremno grotesknom ključu, gotovo nakazno bizarni u svojim (prema autoru - neprirodnim?) pokušajima da dođu do pažnje i/ili nekog erotskog iskustva. Izvesna sličnost i/ili inspiracija svakako se može naći i sa filmom "Stealing Beauty", kako u tretmanu i glorifikaciji mladalačke fizičke lepote, tako i u insistiranju na jako estetitozvanim prizorima prirode - u prvom slučaju Toskane, u drugom mora i napuljskog zaliva (posebno prelepog ostrva Kapri na kome se deo radnje odigrava). E sad, neko će reći da su ove opaske besmislene jer ceo film je zapravo alegorija i ta mlada (kasnije zrela) žena, kao i mnogi drugi likovi su zapravo samo metafore za različite aspekte grada - pa tako imamo zastupljenu prirodnu lepotu, arhitekturu, istoriju, umetnost, crkvu, univerzitet, mafiju - dakle sve što čini Napulj takvim kakvim jeste. Dodatno, taj alegorični momenat dalje je pocrtan time da se kroz film provlači uloga antropologije kao nauke, kao i da sama Partenope predstavlja kako predmet antrpološkog izučavanja, tako i istraživačicu, jer na kraju postaje uvažena profesorka upravo u ovoj oblasti. Sve ovo stoji, ali takođe je činjenica da mi više od sva sata ne čitamo neko teoretičarsko delo nego gledamo konkretne kadrove a oni izgledaju upravo onako kako sam gore opisala. 

No, hajdemo dalje, važno mi je da naglasim da ne mislim da je ovaj film loš ili glup  - jer to zaista nije! Mlada glumica Celeste Dalla Porta zaista je odlično odabrana za naslovnu ulogu, a posebna poslastica za sve nas fanove Sorrentinove odlične serije "The Young Pope" je genijalni Silvio Orlando (koji u pomenutoj seriji glumi kardinala Voiella - to je onaj opsednuti klubom Napoli) u ulozi profesora antropologije. Zanimljiv je i svojevrsan autocitat te njegove uloge, jer ako se sećate, kardinal Voiello ima plemenit "hobi" da u slobodno vreme brine o jednom jako bolesnom i hendikepiranom dečaku, što se ovde ponavlja na sličan način. U filmu od poznatih imena gostuje i Gary Oldman, u prilično steroetipnoj ulozi matorog umetnika alkoholičara, a radi se o konkretnom piscu Johnu Cheeveru (priznajem da nisam upoznata sa njegovim delom, shvatila sam da je u pitanju realna ličnost tek posle filma). Sa zanatske strane, kamera je vešto stilizovana u cilju pomenute glorifikacije lepote prirode (i ljudi), muzika se sastoji iz italijanskih pesama koje dosta lepo dopunjuju vizuelni deo i čine jednan melanholičan ali dopadljiv estetski ugođaj, pogotovo ako ste fan Italije (ako niste - mada ne znam da li takve osobe uopšte postoje - realno nema razloga da gledate ovaj film). Naravno ima u filmu još puno zanimljiivh momenata koje ovaj put preskačem jer sam već odužila, plus ne želim da spojlujem.

Iako Sorrentino nije dekica kao neki autori o kojima sam u poslednje vreme pisala, već naprotiv, u verovatno najboljim godinama kad je u pitanju ispoljavanje punog potencijala umetnika (naročito reditelja), čini se da je ipak malo zapao u slični samodopadljivi  modus gde daje omaže samome sebi, stavljajući sopstvene želje i potrebe daleko iznad gledaočevih ili potreba ideje/priče koju pripoveda. Ko inače voli njegov filmski stil (napominjem da on piše i knjige, mislim da su čak tri prevedene na naš jezik), estetitku i poetiku, verujem da se neće razočarati ovim filmom, naprotiv, uživaće.  Za one koji su fanovi samo "Young Pope", upozorenje da je ovo delo daleko stilizovanije, hermetičnije, intimnije i da svakako nije prošlo kroz ruke i oči holivudske mašinerije, tako da neke wow momente, atraktivne obrte i ostale komericijalnije aspekte ovaj put nemojte očekivati.  

Film se daje u bioskopima. Ko je već gledao - utisci?