THE ROOM NEXT DOOR

 

Ovaj prikaz počeću jednim možda bitnim disclaimerom - što se tiče Almodovara, oduvek sam poštovala njegov rad, ali nisam prevelik fan. Zaista cenim njegovu originalnost, šarmantnu šašavost, poseban autorski pristup i nekonfekcijski odnos prema filmu, ali to o čemu on pripoveda (i način na koji to radi) nije baš potpuno nešto me što duboko zanima ili pogađa. Takođe, priznajem da sam propustila nekolicinu njegovih novijih filmova, tako da kad se pomene Almodovar na pamet mi ipak prvo padaju ranija, kultna ostvarenja. "The Room Next Door" je  njegov prvi američki film (nije na španskom jeziku!), pobedio je na ovogodišnjem venecijanskom festivalu, u filmu glume dve legende kakve su Julianne Moore i Tilda Swinton,  a pre svega tu je izuzetno zanimljiva i intrigantna tema - sve ovo su faktori koji utiču da gledalac uđe u salu sa veoma visokim očekivanja. I, kako smo prošli?

Za sve nestrpljivce i one koje mrzi da čitaju - nažalost jako, jako loše!

Koga zanima zašto to mislim, potrudiću se da što objektivnije iznesem svoje argumente i utiske. Film je nastao na osnovu knjige "What Are You Going Through" američke autorke Sigrid Nunez (nisam čitala, ako neko jeste - neka javi kakav je roman!) i prvo što pada u oči (i uši) je utisak da literarni predložak nije dovoljno (da ne kažem uopšte) prilagođen formatu dramskih filmskih dijaloga/monologa, tako da većina replika zvuči besmisleno neprirodno, usiljeno, preintelektualizovano i beživotno. Ovo pre svega važi za replike koje izgovara Martha (Tilda Swinton) koja zaista 90% vremena zvuči kao da deklamuje jako stilizovan i govornom jeziku neprilagođen književni tekst, pri čemu je količina njenih replika i screen time izuzetno veliki. Zaboravih da prvo ukratko prepričam siže - Martha je žena u srednjim šezdesetim godinama, bivša ratna reporterka, koja boluje od neizlečivog kancera. Posle dugogodišnje pauze u druženju (ne znamo čime tačno izazvane, osim geografske udaljenosti) nekadašnja bliska prijateljica i koleginica novinarka, a sada uspešna spisateljica, Ingrid (Julianne Moore) vraća su u njen život i postaje joj jedini oslonac i društvo u teškim trenucima. Martha ne želi da pasivno čeka bolnu i nedostajanstvenu smrt, već odlučuje da sama nad sobom izvrši eutanaziju, pri čemu moli Ingrid da bude uz nju u tim trenucima. Uz prvobitnu moralno-emotivnu nedoumicu, Ingrid relativno lako prihvata tu obavezu i dve žene odlaze u idiličnu luksuznu vikendicu van grada, u kojoj Martha želi da provede svoje poslednje dane. Ovako prepričano, deluje da se radi o jednoj teškoj, složenoj i pre svega emotivno zahtevnoj priči koja bi retko koga mogla da ostavi ravnodušnim. Tu nastaje i najveća bizarnost ovog filma - a to je da je emotivni efekat na gledaoca ravan nuli - da parafraziram kriticara Guardiana koji je napisao da emocije povodom ovog filma mogu da osete samo pasionirani ljubitelji mode i dizajna, sa neprirodno jakom sklonošću ka color-blocked štrikanoj odeći. Možda je bizarno što pravo sa teme skačem na art direkciju, ali to je zato što je ovom drugom posvećeno daleko više pažnje i truda. Dok gledate film, imate utisak da prolazite kroz Instagram feed neke moderne osobe sa puno ukusa i stila, uz to i vrlo bogate, tako da kome je ovo bitno, barem ovaj aspekat filma ga neće razočarati. That said, za razliku od skoro svih prethodnih Alomodovarovih ostvarenja gde je specifičan dizajn, živopisan kolorit i flambojantna art direkcija bila ne samo puki ukras već integralni deo stila, ideje i autorskog pristupa, ovde je to suprotno - preterana estetizacija ne samo da ne doprinosi priči, već joj odmaže i čini je još neprirodnijom i neuverljivijom. Tako na primer junakinja Martha koja je ceo život provela na frontovima (vratiću se kasnije na par bisera tim povodom) sada u penziji se oblači kao šašava bogata profesorka umetnosti ili urednica u nekom prefensi dizajn časopisu. Svaki kostim, objekat, rekvizit u ovom filmu je brendiran, predizajniran, over the top i većina predmeta je totalno van konteksta i smisla priče. Sledeći element je muzika - ona je potpuno nesnosno melodramska, čak na ivici parodije (na momente sam se nadala da je to možda naznaka nekog obrta i reveal momenta u filmu kada ćemo saznati da se autor poigrava sa nama - spoiler alert - to se ne desi!) i samo još više doprinosi da prepatetični neprirodni dijalozi zvuče još gore. Dok smo kod teksta, iz nekog razloga autor je odlučio da u ovaj film ubaci gomilu woke tema, naravno sve na deklarativan i prvoplanski način, pa tako imamo ničim izazvani monolog njihovog prjatelja profesora Damiana (John Turturro) gde on rantuje kroz neshvatljivo opštemasteške fraze na temu klimatskih promena i kako je neodgovorno imati decu (wtf zaista). Kad smo kod wokenessa, naravno da imamo ničim izazvane LGBT likove (recimo devojka koja traži potpis od Ingrid na početku filma), kao i megabizarnu flešbek priču/digresiju o - pazite sad - gej paru karamelićanskih kaluđera u opasnom Iraku, tik pred pad Huseinovog režima. Ovde moram ipak da kažem da Almodovar jeste autentični pionir promocije LGBT vrednosti i kulture u najpozitivnijem smislu, da je bio otvoreno gej i slavio različitosti mnogo pre vremena kad je to postalo moderno i must, tako da u tom smislu ako neko ima puno pravo da eksploatiše ove teme - to je on, ali ipak i ovde izostaje autentičnost, već sve deluje kao očekivani woke začin bez koga ne može da se realizuje ni jedan film ili serija u poslednje vreme. Pomenula sam bočne priče i flešbekove - prvi primer je ekstremno bizaran i u parodičnom ključu (zašto?!) predstavljen događaj vezan za smrt oca Marthine ćerke, gde je (kao i u još nekim scenama) Almodovar odlučio da uzme španske glumce koji bez ikakvog smisla ili pokrića glume Amerikance sa privatnim tvrdim akcentom.  Lik Marthine ćerke pojavljuje se na samom kraju filma uz jedan mega bizaran plot twist koji neću otkriti (btw palo mi je na pamet kako bi izvanredan izbor za dete Tilde Swinton bila prelepa trans glumica Hunter Schafer koja fizički i energijom zaista podseća na nju!), a ceo storyline vezan za njihov odnos je vrlo problematičan. (Btw moram ovde digresiju - da li postoji neko pravilo da u 99% dramskih tekstova odnos majke i ćerke mora da bude patološki užasan? Kao majci devojčice (i ćerci) počinje da mi zaista smeta ta bizarni stereotip po kome se toliko gazi). Vraćam se na film i dolazim do detalja koji je zaista bio poslednji ekser u kovčegu mog razočarenja i krindža u bioskopskoj sali: Ingrid u nekom momentu pita Marthu koje iskustvo sa ratišta joj je najteže palo. Pogađate naravno! Parafraziram (skoro citiram): "Najgore je bilo u Bosni jer tamo se goloruk narod borio protiv savršeno opremljene vojske". O bilo kojoj strani u BiH ratu bi se moglo reći sve osim da je savršeno opremljena i stvarno je mega blamantno da jedan intelektualac IZ EVROPE dozvoli da mu ostane ovakva nebuloza u tekstu. 

Ako ste izdržali do kraja ovog prikaza svaka vam čast, ali i meni i drugarici što smo odsedele ceo film i koliko-toliko se suzdržavale da ne komentarišemo baš mnogo glasno. Moj apel je da ne gledate ovaj film, a pogotovo ako ste fan Almodovara jer mislim da će vam baš mnogo pokvariti utisak. Nikakve emotivne ili umetničke nagrade nema, samo osećaj krindža i neverica kako niko od saradnika i glumaca (sa ovakvim iskustvom i talentom!) nije rekao ovoj rediteljskoj legendi da ipak malo preispita neke stvari - valjda je to situacija sa vrlo vremešnim i uglednim zvezdama (videli smo slično i kod Coppole, Scorsesea i Scotta), možda im i treba oprostiti, ali zaista u ovom slučaju uštedite novac, vreme i živce i preskočite film! Ovde možda grešim, rado ću čuti i suprotne argumente - ali čini mi se da su ovakvi sadržaji posebno ne-preporučljivi za osobe koje su lično, ili u bliskom okruženju prolazile (ili još uvek prolaze) kroz slične teške životne situacije. Zaista ne mislim da je ovaj film u tom smislu lekovit, čak naprotiv, i to je možda i najveća i najteža zamerka.