THE DRAMA

 

Mega zvezde Zendaya i Robert Pattison, slike u venčanici, veliki marketinški hajp - sve je ukazivalo na romcom, a kao što znate ako čitate ovaj blog, to mi je možda najneomiljeniji žanr LOL. Ipak, pozitivni utisci relevantnih ljudi odveli su me u bioskop. Kako sam se provela - saznaćete ako nastavite da čitate :)

Odmah da kažem da neće biti spojlera, a kao što i inače volim, otišla sam na projekciju bez istraživanja unapred, tako da nisam znala ko je autor niti mnogo detalja o filmu osim najkraćeg sižea. Film počinje u trenutku dok mladi par Emma i Charlie (Zendaya i Pattison) sprema venčanje, tačnije slušamo detalje iz teksta zdravice koju mladoženja priprema, iz kog saznajemo kako su se upoznali (simpatična a la romcom situacija), te stičemo utisak skladnog i zaljubljenog para kome se smeši lepa budućnost. Prilikom večere sa kumovima Rachel i Mikeom (Alana Haim i Mahmoudu Athie) na kome isprobavaju meni za posluženje i piće za svadbu,  kuma pomene kako su ona i muž pred svoje venčanje jedno drugom poverili najgore stvari koje su u životu uradili. Pod njenim pritiskom i ostali, onako pripiti, odlučuju da podele svoje najveće grehove i tom prilikom Emma otkriva svoju "najgoru tajnu" koja je toliko kontroverzna da pokreće lavinu sumnje, brige, nesporazuma, tračarenja i laži, što se pretvarara u pravu spiralu haosa. Eskalacija od neprijatnih intimnih mikrosituacija do javnih skandala postepeno se razvija tokom filma, s tim da se u žanrovskom smislu sve vreme održava dosledan i pažljivo razrađen rediteljski izraz. Već u prvom delu filma sam pomislila (i rekla drugarici sa kojom sam gledala - tiho, nismo seljanke LOL - a i bio je prazan bioskop) da mi film deluje izuzetno evropski, tačnije skandinavski. To je zato što i jeste - pošto je scenarista i reditelj Norvežanin Kristoffer Borgli, milenijalac koji iza sebe pored nekoliko kratkometražnih ima i par igranih filmova, od kojih je najpoznatiji pomalo bizarni uradak "Dream Scenario" sa Nicolasom Cage-om. Za razliku od mnogih američkih filmova sa "uvezenim" rediteljima (čast izuzecima poput Lanthimosa na primer koji ima izrazito prepoznatljiv stil), gde se obično taj "evropski" pristup znatno ublaži ili potpuno nestane pod uticajem holivudske mašinerije, ovde je Borgliju pošlo za rukom da u potpunosti zadrži skandinavski vajb, uprkos tome što je film 100% američki i što u njemu igraju holivudske mainstream zvezde (ok, znam da je Pattison Britanac, ali shvatate poentu). Tome svakako pomaže i izvanredna fotografija Arsenija Hačaturijana, njujorškoj snimatelja beloruskog porekla (radio je i seriju "Idol" koja je vizuelno odlična), koji je uspeo da napravi savršen balans između vrlo moderne estetike i izražavanja poetske i idejne suštine. Naglašavam da film ne ide toliko daleko u smislu približavanja skandinavskim autorima tipa von Triera, ali taj pravac estetizovane srednje-višeklasne idile koja se pretvara u grotskni pakao se oseća, s tim da je savršeno prilagođen Americi, odnosno njihovom stilu komunikacija i ponašanja, pa se tako i najbizarniji dijalozi dešavaju uz fake osmehe i kroz društvenno prihvatljive eufemizme. U tom smislu najizrazitiji je lik kume Rachel, koju je Alana Haim veoma precizno oživela kao nesnosnu tipičnu Amerikanku, ali bez upadanja u zamku karikature. Pattison je odličan kao Charlie (što bi rekla pomenuta drugarica - on je u ovom filmu milenijalski Hugh Grant), smušeni Britanac intelektualac, koji ni sam ne zna kako da se nosi sa bizarnom situacijom koja ga je zadesila. Zendaya, osim što je najlepša žena na svetu LOL, solidno se nosi sa ulogom, mada mislim da je pre u pitanju odličan casting (u smislu kontrasta pojavnosti lika i bizarne backstory koju krije), nego što je ona nešto posebno briljirala, ali svakako ovo joj je jedna od boljih interpretacija (za razliku od onog užasa u seriji "Euphoria").  Muzika u filmu je odlična, izbor numera za soundrtack je pametan i smislen, bez upadanja u zamku trpanja atraktivne muzike kao poštapalice, što je inače ozibljna boljka savremenih filmova i serija.

Iako su primarna tema emotivni odnosi i ispitivanje ličnih granica koje smo (ne)sposobni da pređemo u nekim situacijama, podtekst filma donosi jako važnu i aktuelnu društvenu temu specifičnu za SAD, ali nažalost jako relevantnu i za nas. Tu možda leži jedina zamerka koju imam, a to je da je možda ipak malo opreznije ili dublje trebalo analizirati i adresiratu tu temu s obizrom da je izuzetno osetljiva.

Meni je ovaj film ostavio izuzetno dobar utisak, nominujem ga svakako za film godine (iako je tek april LOL), posebno zato što za razliku od većine ostvarenja iz A24 produkcije, ovde imamo nepretenciozan ali umetnički jako ambiciozan film u najpoiztivnijem smislu, rezultat očitog talenta, doslednog pristupa i inovativnosti koja je opravdana, a ne samo stvar trenda ili marketinga. Od mene najtoplija preporuka da se film hitno pogleda, a ko je to već učinio - hajde da pričamo (spoiler free, naravno).