HIT ME HARD AND SOFT - THE TOUR LIVE IN 3D

 

Koncertni filmovi (ili filmovi o koncertima) su zahtevna i izazovna kategorija. Za početak mali GenX-erski "back in my days" istorijski osvrt: U vreme kad smo krajem osamdesetih oktrivali strane bendove, ideja odlaska na koncert je za vecinu bila SF iz mnogo razloga, tako da su snimljeni koncertu bili jedini način da se bar malo oseti magija živog nastupa. Počevši od snimaka Woodstocka, preko filma "Gimme Shelter" u kome je prikazan nesrećni nastup Rolling Stones u Altamontu, zatim legendarni live prenos "Live Aid" koncerata iz Londona i Njujorka i još mnogi snimljeni koncerti koji su za svoje vreme bili izuzetno napredno realizovani (u umetničkom i tehnološkom smislu) - sve to smo gledali dok se VHS kaseta (lol znam!) bukvalno ne izliže u nekom raspalom korejskom plejeru. Od sredine devedestih pa do danas, situacija se menja na bolje, počinju da se dešavaju koncerti u regionu/Evropi ali i kod nas, tako da sam "feeling blessed" što sam mogla da vidim na desetine odmiljenih bendova i izođača uživo. Poslednjih par godina međutim dolazi do odvratne pojave eufemistički nazvane "dinamična cena karata" koja de facto dovodi do histerije fanova ali i do besmislene skupoće ulaznica, koje u Americi počinju da se mere hiljadama dolara (u Evropi je još i moguće proći sa "samo" par stotina evra za najveće zvezde a čak i za 40-50 za one manje hajpovane izvođače), što u nekim slučajevima znači da većini preostaju samo posredovana iskustva u vidu snimaka koncertnih nastupa. Zahvaljujući sve luđem fandomu a pre svega histeriji koju podgrevaju društvene mreže, i snimci koncerata postaju zapravo živi događaji, za šta je najveći primer nedavni film Taylor Swift, gde su mlade fanice redovno celu projekciju provodile na nogama, đuskajući ispred platna. Pošto nisam fan TS nisam to doživela lično, ali slično iskustvo me zadesilo sinoć na projekciji filma "Hit Me High and Low" u Domu sindikata. Već na ulazu u salu, drugarica i ja shvatamo da smo jedine starije (lol ona ima 35 ali to je i dalje "tetka" za ostalu ekipu) i da su svi posetioci die hard fanovi, obučeni u Billie Ellish outfite, sa njenim naočarama, kosom u boji itd. Naravno da čim je krenuo prvi hit, ekipa ustaje i kreće da tretira projekciju kao pravi koncert, sa sve đuskanjem, snimanjem klipova telefonom i reakcijama na "komande" koje Billie daje svojoj publici. Ovo je bilo zaista prezabavno iskustvo, skoro bolje od pravog koncerta, jer moram da priznam da sa svojih 162cm čak i kad se nađem u fan pitu ili dobroj galeriji, uglavnom jedva da vidim i ekran a kamoli prave izvođače na sceni lol.

Nego kakav je sam film? Odgovor je jednostavan - svakako ubedljivo najkvalitetnije zanatsko/tehnički urađen koncertni film svih vremena. Ovo naravno nije veliko iznenađenje s obzirom da ga je (ko)režirao James Cameron, jedan od tehnički najpotkovanijih reditelja ikad. Poseban respekt za njega što je svoju ekspertizu i talenat u potpunosti prilagodio vajbu i željama same Billie, bez nepotrebnih egzibicija. Ideja oboje autora bila je da se gledaocu u najvećoj mogućoj meri dočara celokupno iskustvo na koncertu. U tom smisli opredeljenje za 3D tehnologiju dalo je izvanredne rezultate, naročito kadrovi iz ugla publike u kojima povremeno čak imate ruke (i naravno telefone) "ljudi ispred vas", svakako tako da vam ne smeta i ne zaklanja vidik ali dočarava neverovatno realistično iskustvo. Tretman zvuka je takođe izvanredan, pa je tako miks urađen na način da kad je kadar ne Billie, čuje se zvuk sa mikrofona, dok u kadrovima iz publike u mnogo većoj meri čujemo ljude kako pevaju, što opet daje utisak da se stvarno tamo nalazite. 

Iako je 90% filma fokusirano na sam koncert, postoje i mini reportaže sa fanovima (u pitanju je bilo nekoliko koncerata u SAD i Britaniji), gde je zanimljivo videti kako Billie okuplja nešto drugačiju publiku od recimo Taylor, Harry Stylesa ili Sabrine Carprenter, odnosno kako je prate mladi iz nešto nekonvencionalnih (često i marginalizovanih) krugova, te ona za njih predstvalja ne samo omiljenu pop zvezdu već i neku vrstu utehe ili potvrde da je alternativniji/drugačiji životni stil sasvim u redu. U filmu postoji i deo "behind the scenes" u kome vidimo njene pripreme za koncert i kraće intrevjue. Verujem da je ovih segmenata moglo biti i više i da su možda mogli biti spontaniji, pošto su to upravo momenti koje fanovi najviše vole jer su im inače potpuno nedostupni, ma kako dobru kartu za koncert imali. Ovo je doslovno jedina mini zamerka koju imam na ovo savršenstvo od filma. Veoma bravo za sestricu Bllie i veterana cara Jamesa Camerona!

Ako vas iole zanima muzika Billie Ellish ili moderna pop kultura uopšte - ne propustite nikako ovaj film i to obavezno u bioskopu, jer se gledanjem na manjem ekranu i bez 3D efelta sigurno gubi znatan deo magije ovog filma.