RODITELJI KUĆNIH LJUBIMACA, Milica Vučković

 

Iz ugla nekoga ko se već par decenija bavi advertajzingom, medijima i komunikacijom, pre svega moram da čestitam autorki na izuzetnom izboru naslova. Kao i u slučaju prethodnog romana "Smrtni ishod atletskih povreda", Milica Vučković i ovaj put bira efektan i intrigantan naziv koji automatski privlači pažnju i izaziva interesovanje. U svetu gde se za pažnju na dnevnom nivou istovremeno bore na hiljade raznih medijskih, informativnih, umetničkih i zabavnih sadržaja, naći se na radaru i zaintrigirati potencionalnog čitaoca stvarno nije lak zadatak!

Za početak, naglasiću da je ovo prva knjiga ove autorke koju čitam, ali prilično pratim njene medijske istupe, uglavnom na društvenim mrežama, te u tom smislu nisam pristupila romanu bez ikakvog predznaanja ili očekivanja. Pomenuti prethodni roman, iako hit, sticajem okolnosti nisam pročitala (mada sam ga kupila ali odmah prosledila prijateljici lol), verujem da će biti prilike i da će i on doći na red. 

Ko se nadao da je ovo roman o kućnim ljubimcima odnosno životinjama, spoiler alert - nije, mada je glavni junak pasionirani akvarista koji uz to radi u internacionalnoj kompaniji za proizvodnju i distribuciju hrane za pse i mačke. Ovo takođe nije ni roman o globalnom fenomenu "roditelja" kućnih ljubimaca, odnosno "dog/cat moms and dads", koji postaju sve veća i zanimljivija (donekle i kontroverzna!) demografska grupacija, da ne kažem ciljna grupa. Ovde je ovaj izraz samo lajt motiv kojim zaposleni u pet food kompaniji neironično nazivaju svoje potrošače, što glavni junak doživljava kao svojevrstan šlag na torti besmisla i licemerja, pogotovo iz njegovog ugla gde su roditeljstvo i porodični odnosi duboko problematizovani i komplikovani na više nivoa. Upravo tema međuljudskih odnosa, ili tačnije, njihovog odsustva i/ili patologije je glavni fokus ove knjige. Početak romana čitaoca navodi na pogrešnu pomisao da se radi o još jednoj knjizi domaće/regionalne autorke koja disecira toksične partnerske/bračne/porodične odnose u kojima po pravilu žene prolaze daleko gore, čak me je u momentu podsetila konkretno na pripovetke iz zbirke "Moj muž" Rumene Bužarovske. Ova narativna linija o bračnom paru Nenadu i Milici se ubrzo prekida, odnosno utapa u drugu, glavnu priču, čiji junak je jedan usamljeni muškarac. Ovde dolazimo do prve tačke koja je meni ostavila kontroverazan utisak, a to je odluka autorke da glavni junak Beni bude Španac, porekom iz notornog letovališta Benidorma, koji sada u mlađim-srednjim godinama (pretpostavljamo da je neki milenijalac) živi u Beču i radi kao trgovački predstavnik pomenute kompanije za kereću i mačeću hranu. Zašto je on baš Španac i baš iz tog mesta, nije mi do kraja postalo jasno, a čini mi se da je činjenica da je junak sa prostora u kojima autorka nije iskustveno domaća doprinela da ovaj lik ostane u određenoj meri nedorečen, odnosno da mu nedostaje autentičnih lokalnih/etničkih/mentalitetskih detalja koji bi ga oživeli na jedan puniji način. Ovako je on više neki default imigrant/expat/gastarbajter u Beču, kao i mnogi drugi, uključujući i Srpkinju Milicu, junakinju pomenute prve narativne linije. Konkretni lokaliteti u romanu (Beč, Beograd, Zagreb, Balaton, razni nemački gradovi) uglavnom nisu od velike važnosti jer je ceo koncipiran kao road-priča pošto je glavni junak Beni skoro sve vreme u autu na službenim putovanjima širom Evrope. Vešto dočarani depresivni svet beskonačnih autoputeva, hotelskih soba, ispraznih dijaloga među kolegama i sveukupnog besmisla korpo sistema, pogodiće svakoga ko je bar nekad u životu bio prinuđen da živi i radi u ovakvom kontekstu (a verujem da je to većina nas). Osim opsednutosti akvarijumskim ribicama i sobnim biljakama koje pažljivo uzgaja, Beni je takođe i patološki pušač. Dakle ovo nije samo obična navika/porok, već izuzetno potenciarana karakterna crta. Junaci koji non stop puše i razmišljaju o sledećoj cigari česti su u domaćoj literaturi (o serijama bolje i da ne počinjemo - u tebe gledam Tiko Staniću lol), a autorka ovde vešto koristi bizaran i (provereno) tačan uvid da stranci koji mnogo puše odmah zavole Beograd jer je jedan od poslednjih evropskih gradova gde su cigare i dalje skoro svuda dozvoljene. 

Možda najpozitivniji utisak knjige za mene je pronicljiva i beskompromisna kritika površnosti i besmisla savremenog (kapitalističkog) društva, koja je sa jedne strane iskazana kroz zamorni i depresivni svet korpo-života (realno nevezano da li firma pravi pseće granule ili ljudski keks ili pivo), a sa druge, i kroz lik Benijeve partnerke Emili (btw ne znamo da li je Austrijanka ili takođe neka imigrantkinja) koja za sebe misli da je alternativna, odnosno nekritički se oduševljava youtube filozofijom, šamanskim ritritima i drugim besmislenim new age trendovima bez ikakvog pravog pokrića. U jednom trenutku Emili drži pasionirani govor  na ovu temu, koji Milica Vučković opisuje odličnom i tačnom rečenicom: 

"Pričala je oduševljavajući se samom sobom, onako kako samo neznalica može da se oduševi nečim, prenaglašeno, strastveno i, ispostaviće se, kratkoročno". 

Beni nije samo još jedna korpo žrtva, on je istovremeno usamljenik po sopstvenom izboru, ali i konstantno očajno sam, a koreni njegovih problema su u traumatičnim iskustvima iz detinjstva koje neću spojlovati (napominjem da su i u knjizi relativno implicitno i pomalo nedorečeno opisana).  Uz već pomenuti problem sa njegovom etničkom/geografskom karakterizacijom, čini mi se da je autorka mogla da ode i za korak dalje ili dublje u suštinu njegove nesreće, ali i ovako on ostaje zanimljiv anti-heroj, na momente čak možda i neka verzija Kamijevog Mersoa za dvadesetprvi vek, kome je sve gadno i odvratno, a ponajviše - on sam sebi. Optimizam ne stanuje u Benidormu, Beču, niti u ovoj knjizi. Ako možete to da prihvatite, uzmite da je pročitate!