TRIANGLE OF SADNESS

Što bi rekla jedna moja omiljena prodavačica salate i rukole na pijaci - ovo ti je ekskluziva! Imala sam prilike da pogledam film o kome se puno priča od kako je osvojio Zlatnu palmu na ovogodišnjem Kanu, a zatim i počasno otvorio Sarajevo film festival. U pitanju je najnovije ostvarenje evropskog arthouse "THE" reditelja, Šveđanina Rubena Estlunda (Östlund), koga znamo po dva veoma uspešna i zapažena filma - "Force Majure" i "The Square". Iako su iz sličnog, ali ne i istog foldera, i sam Estlund se slaže da  "Triangle of Sadness" možemo posmatrati kao poslednji deo neformalne trilogije koju čine pomenuti filmovi. 

Ovo će biti malo duži tekst, odmah da upozorim, a koga zainteresuje, film će biti prikazan uskoro u Beogradu u okviru festivala "Slobodna zona", tako da predlažem da na vreme kupite karte, jer ne znam kakvi su planovi za redovnu distrubiciju, a da ne morate da se posle dovijate sa sivom zonom. 

Pošto je ovo jedno složeno, (pre)ambiciozno i na izvestan način angažovano delo, a ne samo zabavan sadržaj, moramo ga posmatrati u tom kontekstu. Već u "Force Majure" autor je načeo jednu od tema - život privilegovanih dobrostojećih belih Evropljana i svojevrstan individualni moralni kolaps koji taj sloj ljudi proživljava, da bi se u "The Square" pozabavio još bogatijima, kao i kulturnom/umetničkom zapadnjačkom elitom i besmislom koji je okružuje. U "Triangle of Sadness" pokušava da ode još dalje, pa se naizgled dosta surovo i beskompromisno razračunava sa notornim "1 procentom", odnosno najbogatijim slojem ljudi na planeti, prikazujući ih u grotesknom ključu totalne dekadencije i ludila. Osim ove glavne teme, provlači se još par bitnih - muško-ženski odnosi (vratiću se kasnije na to), kao i fenomen "lepote kao valute", odnosno činjenice da današnje društvo dozvoljava lepim osobama da žive privilegovan život samo zbog svog atraktivnog spoljnog izgleda i pristajanja da se ta lepota nesebično deli na društvenim mrežama i medijima. 

U centru pažnje je mladi par prelepih ljudi - on je maneken, doduše ne toliko uspešan (tumači ga naočiti britanski glumac Harris Dickinsion), a ona model i instragam influenserka u punom jeku svoje slave (igra je prelepa južnoafrička glumica Charlbi Dean Kriek, koja je nažalost iznenadno preminula od bolesti u avgustu, u svojoj 32. godini). Iako su na prvi pogled par iz snova, odmah otkrivamo napetost u njihovom odnosu koja proističe iz različitog poimanja jednakosti polova (naročito, iako ne samo, na temu novca). Naravno ovo je svojevrsni nastavak tematike iz "Force Majure", gde takođe svedočimo fenomenu (koji Erslund posebno zapaža jer u Švedskoj je ovakva situacija jako prisutna, kod nas bi se recimo scena u restoranu sa plaćanjem računa teško mogla dogoditi) svojevrsne krize koju osećaju muškarci koji zarad jednakosti počinju da gube nekadašnju ulogu lidera/zaštitnika ali se istovremeno od njih i dalje takav stav donekle očekuje, pa dolazi do konfliktnih i dramatičnih momenata. Posle ovog elegantnog, laid-back, skoro pa u stilu Sofije Kopole urađenog uvodnog dela, smeštenog u okruženje mode, skupih restorana i hotela, priča se seli na veliku luksuznu jahtu, na kojoj se mladi par nalazi na eksluzivnom krstarenju, zajedno sa grupom ultra-bogatih ljudi. Za razliku od ostalih koji su (papreno) platili ovo letovanje, mladi par je tu besplatno, odnosno "na kompenz" jer devojka sve detaljno kači na svoj Instagram. Već kod uvođenja likova bogataša putnika odmah se susrećemo sa očekivanom stereotipizacijom - tu je bahati "ludi" Rus (tumači ga zaista odlični hrvatsko-danski glumac Zlatko Burić, koga znamo iz kultnog filma "Pusher" ali i iz nedavno emitovane serije "Šutnja"), koji sam sebe naziva "kraljem govana" jer se nenormalno obogatio privatizacijom ogromnog poljoprivrednog kombinata devedesetih i sad trguje đubrivom; dalje, tu je sredovečni nemački par nedefinisanih "old money" industrijalaca, pri čemu je žena hendikepirana; zatim omatoreli britanski par multimilionera proizvođača oružja, kao i smušeni "nerd" skandinavski IT stručnjak koji je basnoslovno prodao svoj program gejming industriji - dakle sve opšta mesta (ali priznajem i verovatno prilično tačan overview ko su megabogataši ovih dana). Posadu broda čini internacionalna ekipa, od filipinskih čistačica klozeta (među kojima je i Abigejl, koja kasnije u filmu dobija značajno mesto), preko zgodnih plavokosih devojaka stjuardesa i njihove menadžerke koja se ponaša kao stroga Wermacht generalka u jeku borbe, pa sve do bizarnog večito pijanog kapetana i samoproklamovong marksiste (osvrnimo se ovde opet na dobro poznatu postavku: svako ko je ultra-levičar je ili alkoholičar i/ili mentalno oboleo!),  koga tumači holivudska legenda Woody Harleson. 

Da ne bih spojlovala priču, reći ću samo da se drama značajno zaoštrava i stilski transformiše, pa tako od pomenutog Sofija Kopolijanskog "blasé" stila, prelazimo na nešto što recimo podseća na odlične serije slične tematike "Succsession" ili "White Lotus", da bi zatim krenulo putem Bunjuelovskih satiričnih napada na buržoasko drustvo, pa sve do totalne burleske i haosa, u žanrovski potpuno drugačijem ključu. Ove promene iako autorski hrabre, zapravo deluju vrlo usiljeno i nametnuto, a ne pomaže ni činjenica da film traje duže od dva i po sata, pa kako odmiče postaje zaista jako zamoran. Najveći problem međutim leži u nečemu drugom, a to je činjenica da se (wannabe) oštra kritika savremenog kapitalizma i etičkog društvenog sunovrata jednostavno konstatuje i živopisno prikazuje (što naravno nije prvi put, štaviše bilo je daleko boljih sadržaja na istu temu), pri čemu se razrešenje, ideja za promenu, neki vid smernice ili nade uopšte ne naznačuje. Tačnije rečeno, autor takvu mogućnost negira, sugerišući da je ovaj sistem potpuno jeziv, ali da je tako kako je i da bi eventualna promena (revolucija?) dovela do još gore i besmislenije situacije. Dalji problem je u tome što je zapravo autor slika i prilika tog društva koje kritikuje u svojim filmovima (doduše treba ga pohvaliti što to i ne skriva!) - privilegovani sredovečni strejt muškarac Skandinavac, zvezda umetničkog sveta koja redovno osvaja prestižne festivalske nagrade i lagano snima po jedan film na svakih par godina. Dok sam gledala film, sve vreme sam razmišljala o ekipi u sali čuvenog Grand Palais-a u Kanu kako se grohotom smeje i-ili zgražava gledajući karikirane ludake na ekranu, dok istovremeno 90% njih zapravo pripada vrlo sličnom društvenom sloju, jede istu fine-dining hranu, kači iste slike na Instagram i verovatno ponekad maltretira sobarice i konobare. Tih dva i po sata, ta privilegovana elita se osećala odlično jer "učestvuje" u nečemu za šta misli da je visoka umetnost, pri tom subvezrivna, angažovana i kritična, a zapravo samo doprinosi o(p)stanku takvih  društvenih odnosa.

Zbog svega ovoga, moj utisak o filmu bio je prilično negativan, ali onda sam slučajno pogledala klip u kom jedan vremešni visoki evropski zvaničnik javno Evropu naziva "baštom", a ostatak sveta "džunglom" (protiv koje ni jedan zid nije dovoljno visok!) i shvatila da je zapravo neophodno svim sredstvima, pa čak i ovako isfoliranim i elitistički pretencioznim kakav je ovaj film, prikazivati ljudima 24/7/365 u kakvom žalosnom stanju se nalazi naša civilizacija i kakvi otužni zli starci je predvode. Ako neko bar na sekund porazmisli o potencijalnim mogućnostima za promenu (makar razmišljanja za početak!) posle gledanja ovog filma, Estlund je uradio dobar posao i zaslužio svoj šampanjac na jahti!