KOPENHAŠKA TRILOGIJA, Tove Ditlevsen

 Ova knjiga je baš dosta hajpovana (ili možda mi se čini zbog bubbla na društvenim mrežama), što mene uvek nekako odbija jer se plašim da nije opet neki SaliRunizam u pitanju. Srećom, već posle prvih pročitanih rečenica, jasno je da imamo posla sa jednim izuzetnim tekstom jedne izuzetne književnice. Tove Ditlevsen (1917-1976.) je vrlo poznata spisateljica u svojoj rodnoj Danskoj, ali kod nas je ovo prva prevedena knjiga (btw ni na engleskom izgleda nije mnogo bolja situacija, mislim da pored ove postoji recentan prevod samo još jednog romana  - "The Faces",  kao i zbirke priča "The Trouble with Happiness and Other Stories"). Prevodilac na srpski je Radoš Kosović koga sam već pominjala povodom knjige "Evropsko proleće", a izdavač je Booka.

Ditlevsen je imala težak ali uzbudljv život čiji veliki deo možemo da otkrijemo upravo iz ove autobiografske proze. Knjiga se sastoji iz tri hronološki poređana dela: "Detinjstvo", "Mladost" i "Zavisnost" - jasno je koji šta obrađuje, pri čemu je poslednji najkraći i možda malo nedorečeniji od prva dva. Osim njene vrlo intimne ispovesti, jako mi je bila zanimljiva i slika predratnog i ratnog Kopenhagena, grada u kome je Ditlevsen rođena i živela ceo svoj vek. Za mnoge od nas Kopenhagen je jedan skoro pa idealan grad, lep, čist i uređen, prestonica dizajna i skandi kulnosti, vrlo poželjno mesto za život i turizam, pa je zanimljivo otkriti njegovu ne tako sjajnu istoriju i to iz jedne skoro pa dikensovske (ili možda tačnije, cankarovske)  vizure odrastanja u sirotinjskoj radničkoj četvrtri. Danas, kad i (niža) srednja klasa u tom gradu ima dizajnerski nameštaj i vozi volvo, dosta je neverovatno da su ne tako davno mnogi ljudi živeli u sobama bez grejanja i imali zajednički wc u dvorištu, a tuš kabina je bila neverovatan luksuz rezervisan samo za buržujsku elitu. Osim aspekta života radničke klase, Ditlevsen naravno obrađuje i činjenicu da je u to vreme bilo dosta retko da se žene bave pisanjem i još da se drznu da od toga žive. Za nju, pisanje očito nije bio nekakav svesni izbor, pa čak ni plan za bekstvo sa društvenog dna u neke više slojeve, već očito neophodna potreba i jedini način za preživljavanje, čije posledica a ne zadati cilj je uspeh i pomeranje na gore na društvenoj lestvici. Još jedna istovremeno intimna i društvena tema je pitanje zavisnosti - možda bismo očekivali da je Tove postala narkomanka u pesničkom boemskom društvu u kom se kretala u svojoj mladosti, međutim to nije slučaj. Kao u legendarnoj drami "Dugo putovanje u noć" ili seriji "Dopesick", ona je slučajno, korišćenjem lekova protiv bolova na neadekvatan način (naravno i zbog bizarnog nesavesnog ponašanja bliske osobe koja joj je to omogućila), postala teška zavisnica koja se zapravo nikada nije u potpunosti izlečila, iako je uspela da svoj život dovede u stanje prilične funkcionalnosti. Kada smo kod ličnog/društvenog, tu je još jedan aspekt knjige koji mi je privukao pažnju - dobar deo romana dešava se tokom drugog svetskog rata i nacističke okupacije Kopenhagena. Ovaj događaj, za koji bi se očekivalo da predstavlja tešku traumu, za autorku je totalno by-the-way, u prilično dalekoj pozadini i gotovo da nema većeg uticaja na njen život. Ovo je dosta neverovatno iz pozicije iskustava naših predaka koji su se vrlo napatili tokom rata, ali očito da je za (ne-Jevreje) Dance koji su gledali svoga posla i bili politički neaktivni, okupacija bila više neprijatnost nego tragedija. Inače, jedan od likova koje Tove pominje, izvesna stanodnavka kod koje je živela, prikazana je kao vatreni Hitlerov fan, u čemu nije bila usamljena već je redovno okupljala mnoge istomišljenike. Još jedna specifičnost je sociološki zanimljiva - moram da priznam da sam mislila da je trend koji je danas prisutan u skandinavskim sredinama, a to je prilično lako stupanje i izlaženje iz braka (ne mislim da je to nešto loše, samo zapažam da ljudi očito lakše prelaze preko razvoda nego u nekim drugim sredinama), pojava novijeg datuma, ali Tove na svom primeru dokazuje da se to dešavalo i ranije, pa ja tako ona lično imala čak četiri braka u relativno mladim godinama.

Osim nesporno zanimljivih tema i hronotopa kojim se bavi, Ditlevsen oduševljava svojim jezičkim stilom koji me je malčice podsetio na (meni) najbolju živu spisateljicu na svetu, Elfride Jelinek. Jednostavan, nenakićen, a ponekad čak granično-autistično neutralan/objektivan pristup (i to sopstvenom životu!) dovodi do utiska neverovatne iskrenosti i autentičnosti, gotovo kao da čitate beleške nekog naučnika, ali lišene komplikovane stručnosti, već potpuno jasne, razgovetne i neposredne. Ovakve autobiografske teme, pogotovo kad obrađuju nečiji težak i napaćen život, ponekad zapadaju u izvestan patos, često i svojevrsni lament nad sopstvenom sudbinom, što možemo da nađemo kod mnogih (muških) pisaca. Tove Ditlevsen je međutim jedna tough girl, koja svoje slabosti nemilosredno iznosi i secira, koristeći sam proces pisanja kao svojevrsnu terapiju.  Nažalost, ta terapija na kraju izgleda nije dala potpun rezultat jer je sama sebi oduzela život u 59. godini.

Ovoga puta, od mene velika preporuka i to ne samo za fanove i čitače zanimljivih knjiga, već i za one koji sami pišu ili možda tek žele da počnu. Ja ću se svakako potruditi da dođem i do ostalih njenih knjiga koje nisu (samo) na danskom.