AFTER YANG

Ovaj film iz 2021. sada je dostupan na HBO, što me baš obradovalo jer sam ga vrebala još od prošlogodišnjeg kanskog festivala na kom se takmičio u okviru "Un certain regard" programa. Glavni razlog je naravno Colin Farrell, glumac koga obožavam i gledala bih doslovno bilo koji sadržaj makar se u njemu pojavio u jednom kadru. Dobra strana je što je Colin ovde glavni lik i ima zavidan screen time, a loša - što je film loš.

"After Yang" obrađuje temu koja je prisutna u literaturi, filmovima i serijama već decenijama, a to je pitanje da li roboti/androidi/AI stvorenja mogu da imaju svest i koja je zapravo razlika (i da li je ima!) između njih i "nas" - bioloških ljudi. Naravno da ne mislim da kad je neka tema obrađivana više puta, da joj se ne treba iznova i vraćati, ali u tom slučaju, autori moraju da se baš potrude i otkriju neki novi ugao, iskopaju neki novi sloj ili jednostavno kvalitetom izvedbe premaše svoje prethodnike, a to se ovde apsolutno nije dogodilo. Tako smo dobili jedan prilično površan i dosadan film, koji izgleda kao predugi sled dopadljivih instagram ili pinterest postova, a uz to opeterćen pretencioznom ambicijom da iznese jednu filozofsku i duboko emotivnu priču. Naslovni lik - mladi Yang - je humanoidni robot, koga kupuje jedna etnički mešovita porodica (muž je Irac, žena Britanka afričkog porekla), ne bi li svojoj usvojenoj devojčici Kineskinji obezbedili "starijeg brata Kineza", koji će joj pružiti ono što oni ne mogu - a to su vreme i pažnja, kao i veza sa etničkim/kulturnim nasleđem. Nevolja nastaje kad se Yang pokvari, što naravno devojčicu duboko potrese, pa otac (Colin Farrell) pokušava da povrati ondosno popravi robota, pri čemu otkriva da je on imao svojvrsni unutrašnji emotivni život za koji naravno nisu znali. Osim robota i ljudi, u filmu postoje i "klonovi", ali njihova specifičnost se ne produbljuje dodatno, osim što glavni junak prema njima ispoljava određeni zazor (što bi se moglo protumačiti kao neka aluzija na strah od stanaca, trans-osoba ili možda neke uopštenije drugosti). 

Možda najupečatljivija stvar u ovom filmu je art direkcija - ovaj put (bliska) budućnost ne izgleda kao mračni distopijski svet kakav je  na primer u "Blade Runner", već je to neko idealizovano, ekološki svesno, naglašeno estetizovano okruženje u kome sve izgleda kao iz nekog kataloga za uređenje stanova u skupom i prestilizovanom japandi duhu. Dakle ako volite wannabe azijski stil mode, nameštaj iz domaće prodavnice "Gir", danski brend "Ferm Living" ili trendi azijske restorane, uživaćete u vizuelnom smislu sve vreme! Moram da priznam da ne bih očekivala ovako površan odnos prema azijskom nasleđu od reditelja koji je Japanac (Kagonada - btw, ko još koristi umetničko ime, a da nije brend odeće, ali hajde, budimo otvorenih shvatanja lol), pri čemu ostaje i taj stereotip usvajanja kineske dece od strane dobrostojećih zapadnjaka, što nisam sigurna koliko je realno za svet budućnosti. 

Osim što tema svesti/emocija nebioloških bića ovde zapravo samo biva načeta a ne i razrađena/produbljena, problem je i to što su ljudski likovi na nivou skice, gde jedino kod devojčice Mike (igra je mala Malea Emma Tjandrawidjaja koja je već dečija  filmska i muzička zvezda) možemo naslutiti određene emocije i konkretne probleme. Likovi roditelja su stereotipni (majka koja sve vreme radi i deluje kao hraniteljka porodice, mada to nije eksplicitno rečeno, i otac koji ima neki očito neuspešan snobovski biznis sa čajdžinicom, što takođe ostaje nedorečeno) iako je bilo prostora da se između njih napravi dodatna tenzija i taj odnos razigra. Od ostalih likova izdvojila bih Cleo (uvek simpatična i topla Sarita Choudhury, koju znamo po odličnoj ulozi Induskinje Sime iz "And Just Like That", kao i serije "Homeland"), a tu je i novootkrivena zvezda Haley Lu Richardson, koja se proslavila ulogom love-to-hate Portie u drugoj sezoni hit serije "White Lotus". Haley i u ovom filmu glumi slično, u maniru nekog  generacijskog nesnalaženja, što doduše ima dobro scenarističko opravdanje (neću vam spojlovati kakvo).

Meni je lično žao što je ovaj film ispao ovako bezveze, mislim da je bilo potencijala za daleko emotivniji i produbljeniji rad, ali ipak mislim da mu treba dati šansu, možda neko pronađe neke elemente koji su meni promakli. E, da - vrlo zabavna je sekvenca koja ide ispod uvodne špice pa nemojte da premotavate početak! Ako volite lepo dizajnirane stvari i fan ste Colina Farrella (iako ovde zaista potpuno neiskorišćenog), svakako bacite pogled na film, a ako ste ga već pogledali i imate suprotan utisak, pliz komentarišite!