THE FABELMANS

 Iako se trudim da budem objektivna u razmišljanju i pisanju, postoje situacije gde to nije moguće, a ovo je jedna od njih. Zaista je suvišno objašnjavati ko je Steven Spielberg, najveći reditelj svih vremena (ni ne pokušavajte da polemišete sa mnom o ovome LOL), i potpuno je jasno da se njegovi radovi ne mogu posmatrati kao bilo koji drugi sadržaj. Zato ću odmah jasno reći: da ovo nije Spielbergov film, mogli bismo da pričamo o jednom možda pomalo anahronom, predugačkom i na momente nekonzistentnom filmu koji ima svoje uspone i padove, ALI pošto ovo JESTE njegov film, i to autobiografski, gledalačko/kritičarski ugao mora tome da se prilagodi.

Za početak, osvrnula bih se na činjenicu da ovo nije prvi Spielbergov film sa jakim autobiografskim elementima, već da su to i neki iz naizgled čistog "fiction" foldera, kao što je na primer "E.T". Ovaj put je međutim uticaj ličnog daleko veći i prisutniji, pa tako iako imamo fiktivnu familiju Fabelmanovih, zapravo gledamo porodicu Spielberg u kojoj je mladi Sammy/Steven odrastao pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka. Svi Spilebergovi fanovi koji su pratili njegovu karijeru odavno znaju osnovne biografske podatke, kao i činjenicu da je bio jako vezan za svoju majku, pijanistkinju po profesiji, koja ga je i u poznim godinama često pratila na dodelama nagrada. Ovaj film nam otvara i neke druge detalje, na prvom mestu produbljeniju i zanimljiviju priču o rediteljevom ocu koji je bio pionir u IT industriji, kao i mnogim društvenim aspektima života jedne jevrejske porodice u prevashodno hrišćanskom američkom srednjeklasnom okruženju. Komplikovani odnos roditelja koji je kulminirao njihovim razvodom, kao i pomenuti problemi rasne/etničke mržnje, glavne su narativne linije, ne računajući naravno onu vezanu za opsesiju filmom, koja je kod Speilberga počela u jako mladim godinama, pa je tako već kao osnovac imao prve realizovane amaterske filmove. Da je ovo fikcija u pitanju, sigurno bismo pomislili kako nema šanse da tako mlad klinac razmišlja i radi na filmu na jednom toliko visokom nivou, ali pošto znamo o kome se radi i kako je njegova karijera tekla (i teče još uvek, u 76. godini!), svaka sumnja nestaje. Ono što je oduvek bio njegov stil i pristup - nesputana dečačka radost - oseća se i ovde, pa je tako sve vezano za njegovu opsesiju filmom urađeno na pomalo retro, ali izuzetno topao i zabavan način. Kad se radi o težim temama, kao što su problemi roditelja, tu je pristup nešto uzdržaniji, a ono što je dominantno je da autor ne želi nikoga da krivi, već decenijama kasnije, nalazi puno razumevanja i opravdanja za greške/grehe svojih roditelja - ovo me je malo podsetilo na odnos Roberta Downey Jr. prema svom ocu, što smo videli u dokumentarcu "Sr." o kome sam pisala. Treća tema, a to je antisemitizam i specifičnost odrastanja u porodici rusko-jevrejskog porekla, obrađuje se na jedan način koji je opet svojstven Spielbergu a to je edukativni pristup koji ponekad zapada u preternu pokaznost i skoro banalnu eksplicitnost. Ovo naravno nije zbog toga što Spileberg ne ume drugačije ili bolje, već razlog leži u tome da je on autor koji se uvek obraća svojoj najširoj publici, pa čak i ovom slučaju, kad obrađuje jednu sasvim ličnu priču. Pošto (sa preko 50 godina holivudskog iskustva!) on svakako zna sa kakvom (na prvom mestu domaćom američkom) publikom ima posla, način pripovedanja prilagođava njima, a nama koji smo Evropljani i-ili malo upoznatiji sa istorijom, to možda može delovati preterano. Celokupna atmosfera i stil filma deluju ne bih rekla staromodno već pre starinski - pošto vrlo dobro znamo da Spielberg iako je u godinama jednog deke i dalje vrlo zna da radi ultra-moderne stvari, ovaj izbor je opet sasvim nameran, jer se tim pomalo naivnim boomerskim duhom i pristupom, zapravo tačno dočarava specifičnost vremena u kojem se priča odigrava. Cast je odlično odabran, mladi Gabriel LaBelle je isti Spielberg u mladim danima, Michelle Williams (majka Mitzi) solidno se snalazi kao emotivna, ponekad teška, ali ipak izuzetno bitna osoba u životu svog sina, dok je lik tate (Paul Dano) takođe izgrađen sa puno empatije i razumevanja. Sve u ovom filmu je nekako benevolentno, toplo i empatično, čak na granici izvesne naivnosti, ali opet tu moramo uzeti u obzir činjenicu da je sve iz ugla osobe koja je u poznim godinima i sa velike distance nostalgično posmatra svoj život. "The Fabelmans" ima potpuno spektakularan kraj, tačnije poslednju scenu i poslednji kadar, koji su sublimacija Spielbergovog pogleda na svet i na film, opet uz jedan (možda pomalo setni) osmeh i namig. 

Da li je ovo Spielbergov najbolji film - svakako nije. Da li je bio uopšte potreban? Njemu očigledno jeste, a ako iko ima dovoljno kredita da snima/radi šta hoće i to kako hoće sve do kraja života - to je svakako on! Mi kao fanovi koje je zadužio desetinama divnih i bitnih filmova na kojima smo odrastali, tu smo da mu pružimo punu podršku i da zajedno sa njim otvorenog srca gledamo ovaj film kao što bismo sa nekom omiljenom bakom ili starijim roditeljem razgledali album porodičnih fotki. Ima tu i blamova, i dosadnih momenata, kao i onih fotki na kojima smo ispali ko debili, ima tu i smešnog i nostalgičnog i tužnog - zbog ljudi i mesta kojih više nema, ali na kraju ostaje jedan utisak topline i ljudskog razumevanja. Ovaj film je upravo to i treba ga tako doživeti. Ako ste na to spremni, pravac bioskop ili siva zona! Ako ste u životnoj fazi hejtovanja, ironijske distance, cinizma ili sarkazma, prođite ga se i gledajte bilo šta drugo ;)