PAD

 Prošlo je dosta vremena od kako nisam pisala o domaćim serijama. Za razliku od nekih prethodnih godina kada su na naše ekrane stizale mnogobrojne zanimljive serije iz zemlje i regiona, poslednjih meseci to baš i nije slučaj, tako da sam neke počinjala i već posle par epizoda odustajala, jer su nažalost preovladali negativni utisci. Kad se radi o seriji "Pad", moram da priznam da su mi osećanja pomešana pa sam zato i oklevala da o njoj pišem, ali verujem da je u ovom slučaju konstruktivna kritika dobrodošla i da će tako biti i shvaćena.

Serija "Pad" nastala je kao adaptacija romana "Godina prođe, dan nikad", autobiografskog dela glumca Žarka Lauševića, u kome je opisao tragične događaje devedesetih u kojima je učestvovao. Ono što je međutim neobično je da su se autori odlučili da seriju rade kao fikciju, dakle promenjena su imena junaka (umesto Žarka, imamo izvesnog Ivana Maslaća), ali je većina ostalih detalja ostala ista ili slična. Ova odluka odmah u startu otvara neka pitanja i pravi malu konfuziju, pogotovo zato što se radi o prikazu događaja koji su u to vreme (a i kasnije) bili izuzetno podrobno propraćeni u domaćim medijima, te većina gledalaca zna o čemu (i kome) se radi. Lično verujem da je bilo bolje zadržati prava imena i držati se činjenica, ili pak napraviti veće izmene i osmisliti potpuno novu priču koja je samo inspirisana realnim događajima, a da je ova varijanata na pola puta ne baš najsrećnije odabrana. Kao i u seriji "Porodica" iza koje stoji isti autor, scenarista i reditelj Bojan Vuletić (moram da kažem drag kolega i drugar iz mlađih dana!), veliki izazov bio je prikazati u novom i zanimljivom svetlu jedan notorno poznat događaj, sa ekstremno poznatim akterima (od kojih su neki još živi). Sam glavni junak Žarko Laušević je još relativno mlad čovek, i dalje aktivan glumac, koji je posle višegodišnje zatvorske kazne a zatim i prinudnog boravka van zemlje uspeo da obnovi svoju karijeru, pa ga danas gledamo u mnogim filmovima i serijama. U tom smislu veliki izazov postavljen je pred Milana Marića (podsetimo se da je u pomenutoj "Porodici" takođe glumio živog, aktivnog i jako medijski prisutnog političara - Čedomira Jovanovića) i on je uspeo da se izuzetno dobro snađe, tako što je potpuno izbegao zamku imitacije već izgradio potpuno nov, autentičan i zanimljiv tragičan lik. Njegov glumački trud, talenat, energija i ljudska toplina kojom zrači, ubedljivo su najveći adut za gledanje ove serije. Pored ogromnog screen time-a i velike repetitivnosti scena (na ovo ću se vratiti kasnije), Milan Marić ni u jednom trenutku ne dosadi i zaista imate želju da ga gledate dalje, a uz to brinete i saosećate sa njegovim likom. Ovde međutim moram da izrazim i jednu malu bojazan, a to je mogući overcasting (već sam pisala o tome u slučaju takođe predivnog i talentovanog glumca Gorana Bogdana), odnosno činjenica da je Milan u poslednje vreme skoro pa svuda (pozorište, filmovi, serije, reklame, a  čak je najavljen i voditeljski nastup na Evroviziji), pa se brinem da ne dođe do prezasićenja, kao i do izvesnog ponavljanja uloga, što mislim da bi bilo baš šteta, jer je u pitanju vrlo mlad čovek koga tek čeka vrhunac karijere i još mnogo godina rada. Kad smo kod glumaca, u "Padu" imamo još par odličnih uloga - Izudin Bajrović (IMHO najbolji regionalni glumac starije srednje generacije, znamo ga iz filma "Quo Vadis Aida" kao i serije "Područje bez signala" o kojoj sam pisala), koji ima relativno malu epizodu (kolega robijaš iz podgoričkog zatvora), ali odmah krade šou, kako svojim besprekornim akcentom (inače problem za mnoge domaće glumce), tako i potpuno autentičnim izrazom. Boris Isaković u ulozi advokata, kao i mlada Anđela Jovanović koja tumači šminkerku sa kojom je glavni junak u vezi i koja ostaje uz njega sve vreme, takođe su odlični, emotivni i zanimljivo izneti likovi. Pozitivno iznenađenje je i Mima Karadžić koji ovaj put izbegava zamku (samo)parodije, već precizno i ubedljivo tumači lik prostodušnog Maslaćevog rođaka. Ne zaboravimo ni uvek simpatičnog i šarmantnog Krešimira Mikića koji ovde međutim ostaje dosta neiskorišćen kao lik Savesti, pa se celo njegovo prisustvo bazira na specifičnoj fizičkoj pojavnosti a ne produbljuje dalje. 

Kada se radi o elementima serije u kojima vidim problem - na prvom mestu tu je trajanje (8 epizoda od 45 minuta) koje je višestruko duže nego što ovaj materijal može da iznese. Ukratko, štofa je bilo za jedan celovečernji film, eventualno mini seriju od maksimalno 3-4 epizode, a ovako je sve nasilno razvučeno i opeterećeno neverovatnim brojem ponavljanja koja već u prvim epizodama počnu da zamaraju, a do kraja postanu zaista besmislena. Poetična montažna sekvenca metaforičnog i bukvalnog pada u kome vidimo Maslaća u njegovim filmskim ulogama, ponavlja se u svakoj epizodi i to na identičan način. Takođe i motiv intrevjua u šminkernici (pred predstavu posle koje se ubistvo i dogodilo), provlači se kroz sve epizode tako da poentu jasno shvatimo odmah, a onda nam se još sedam puta ponovi, bez da te Maslaćeve izjave imaju neku posebno veliku dubinu ili smisao. Suštinski, najveći problem serije je to što se poenta ili ako hoćete emocija/doživljaj koji gledalac treba da odnese, konstantno eksplicitno i repetitivno objašnjava i to prilično banalnim sredstvima, umesto da se jednostavno prikaže priča (koja je već sama po sebi zanimljiva, tragična i uz to autentična!) i puste glumci da sve dočaraju (a većina njih to sa lakoćom može da postigne). Deo ovog problema je i natpis pre svake epizode gde se navodi da je u našoj zemlji devedestih "došlo do moralnog, duhvnog i fizičkog pada" što je poenta koja bi trebalo da se izvuče/doživi iz same serije, a ne da se postavlja kao neka premisa (koju btw svi više nego dobro znamo, osim eventualno jako mladih gledalaca ili onih u inostranstvu, mada verujem da i oni to mogu da zaključe tokom gledanja).

Da zaključim - žao mi je što ova serija nije bolja jer iskreno verujem da je mogla biti. Da li su krivci producenti/emiteri koji insistiraju na satima i satima programa, čak i onda kad je evidentno da materijala za to nema, ili pak autori koji na to pristaju pa su onda prinuđeni da se dovijaju i da ubačenim elementima produžavaju minutažu, ali time razvodnjavaju i zapravo kvare priču - ne znam, ali volela bih da se ova praksa ne nastavi u meri u kojoj se to već neko vreme dešava. Gledanje obavezno preporučujem onima koji vole kvalitetne domaće sadržaje, fanovima Žarka Lauševića (jer ova serija je na kraju ipak jako apologetska kad se radi o njegovoj ulozi u svemu!), a naravno i ljubiteljima Milana Marića koji će stvarno uživati u njegovoj glumi i prijatnoj pojavi. Takođe mislim da bi trebalo da je pogledaju sve kolege koje razmišljaju ili rade na projektima gde se tretiraju savremene teme, bliska prošlost i istinite priče - verujem da se iz nekih grešaka mogu izvući dobre pouke. Serija može da se gleda on demand preko Telekom platforme, nije mi poznato da li će je biti i na RTS u skorije vreme. 

Bilo bi mi jako drago da se svi koji su već pogledali uključe i daju svoj sud!