IM WESTEN NICHT NEUES

Tema ovog jubilarnog 100. posta je jedan potresan (anti)ratni film, koji se, iako govori o Prvom svetskom ratu, nažalost ispostavlja kao izuzetno aktuelan. Nemački kandidat za Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja - "Im Westen Nicht Neues", nastao je kao adaptacija romana Eriha Marije Remarka "Na zapadu ništa novo" koji spada u najpoznatija dela (anti)ratne literature 20. veka. U filmu pratimo sudbinu mladog regruta Paula (interesantni i do sada nepoznati mladi glumac Felix Kammerer) koji pravo sa mature 1917. godine odlazi na zapadni front, gde njega i školske drugare očekuje patnja i borba za preživljavnaje u klanici naroda, koja će potrajti doslovno do poslednjih minuta pred kraj rata, odnosno stupanje na snagu Primirja (Armistice - onaj praznik za koji pola ljudi ne zna zašto se slavi!) 11. 11. 1918. u 11 sati. Pošto se u filmu više puta pominje 1899. godište, setila sam se i svog dede koji je kao Čeh bio građanin Austrougarske pa je isto tako pravo iz gimnazije završio na frontu, doduše onom na Soči.

Tema, ali i način na koji je film realizovan, ne donose nešto posebno inovativno - slične prizore znamo iz "1917", "War Horse" ali i sličnih radova koji se bave Drugim svetskim ratom kao što su "Dunkirk", "Saving Private Ryan" i mnogi drugi. Surovo, sirovo i vrlo grafički prikazano je sve kroz šta vojnici (jedva punoletni klinci!) prolaze tokom ratnog ludila, potpuno nespremni na ono što ih čeka i prinuđeni da bukvalno preko noći ne samo sazreju već i ostare i emocionalno potpuno otupe ne bi li nekako preživeli. Izvesna doza patetike ili romantike koja ipak postoji u holivudskim filmovima ovde skoro da je potpuno odstranjena i prigušena, pa tako imamo samo par naznaka nekih toplih emocija - na primer u sceni sa maramom francuske devojke ili u momentu kad vojnik čita svom kolegi pismo od kuće. Uvodna sekvenca u kojoj je prikazano (moram da priznam prvi put se susrećem sa ovim zanimljivim i potresnim motivom!) kako se recikliraju uniforme poginulih vojnika, odlično dočarava s jedne strane neverovatnu organizaciju i praktičnost, a sa druge metafizički i ljudski besmisao i survost ratnih aktivnosti. Slična je scena u kojoj izvesni sredovečni ćata rutinski i mehanički popisuje imena i godišta poginulih vojnika sa identifikacionih pločica koje se nose oko vrata, a nadređeni mu u nekom trenutku saopšti da je "dosta za danas" jer je već došao do cifre od više desetina hiljada mrtvih. Sam kraj filma donosi faktografsko podsećanje o milionskom broju poginulih na zapadnom frontu kao i poražavajuću činjenicu da se ta linija zapravo jedva pomerila tokom 4 godine rata, odnosno da su sve žrtve bile de facto potpuno besmislene i uzaludne. Zaboravih da napomenem da je reditelj filma Edward Berger, koga znamo najviše po seriji "Deutschland 83" koja se bavila hladnoratovskom podeljenom Nemačkom. Treba pomenuti i direktora fotografije koji je uradio zaista izvanredan posao, Jamesa Frienda (pre ovog filma snimio je i nekoliko epizoda interesantne serije "Your Honor" o kojoj sam pisala nedavno).

Možda se nameće pitanje zašto se više od 100 godina kasnije uopšte prave filmovi o temi o kojoj smo svi već toliko učili u školama i koja je podrobno obrađivana u mnogim umetničkim delima? Odgovor je nažalost u današnjoj realnosti, gde i dalje svedočimo tome da su ljudski životi mnogima poptpuno bezvredni i da se zbog različitih motiva - od grandomanije, sujete, pohlepe pa do nekih uglavnom fiktivnih mitova i ideala, desetine pa i stotine hiljada ljudi rutinski žrtvuju dok se neko iz dvorca, pijuckajući čaj iz porcelanske šoljice (i zabavan, pomalo maliciozan detalj iz filma: žaleći se da je kroasan bajat jer nije tog jutra ispečen, kao što to čini francuski general) doslovno nadgornjava sa istim takvim protivnikom sa druge strane. U današnjem geopolitičkom kontekstu zanimljivo je i to da su tadašnji zakleti neprijatelji (Francuzi i Nemci) danas najbliži saradnici i saveznici, o čemu treba razmisliti kada se priča o istorijskom (ne)prijateljstvu naroda i šta to uopšte znači.

Na tviteru sam pročitala zanimljiv stav "da samo Nemcima treba dati da snimaju ratne filmove", pri čemu je naveden legendarni "Das Boot" kao drugi dobar primer. Ima nečeg vrlo zanimljivog u umetničkoj vizuri pripadnika nacije koja je (dva puta) izazvala ratnu tragediju svetskih razmera i izašla kao gubitnik, da bi kasnije u mirnodopskim uslovima uspela da se nametne drugim sredstvima kao evropski (donekle i svetski) lider. 

Ovo je film posle koga se nećete osećati prijatno niti dobro, ali tako i treba da bude. Ovo nije zabava i razbibriga već opomena, vrlo vešto i umetnički utemeljeno oblikovana; jedan zanatski izvanredan podsetnik pa čak i možda mali alarm za buđenje (čovečanstva). Ako vam u trenutnoj životnoj fazi baš teško padaju ratne teme, puno krvi i smrti, možda bolje da preskočite, ali za sve ostale velika preporuka da ne propuste ovaj film - dostupan je na Netflixu.