THE LAST OF US

Drugovi i drugarice, tek smo u martu, a imamo SERIJU GODINE, bar što se tiče HBO produkcije.

I da, znam da nam tek sledi emitovanje četvrte (i poslednje) sezone "Succession" za koji dan, ali ne postoji šansa da se približi onome što su nam priredili Neil Druckmann i Craig Mazin, kreatori "The Last of Us".

Pre skoro godinu dana, kada je počela priča o ovoj seriji, bila sam verovatno među najskeptičnijim i najnezainteresovanijim gledaocima jer (1) ne volim i smaraju me zombi sadržaji i (2) uopšte ne igram igrice niti me zanimaju. Kad je objavljeno da sarajevska rediteljka Jasmila Žbanić radi jednu od epizoda, u komentarima na taj post neko mi je skrenuo pažnju da to nije "neka igrica", već remek delo žanra. Pošto igricu nisam igrala niti planiram, ne znam da li je ovo istina i u kojoj meri, ali kada se radi o seriji - da, stvarno imamo remek delo!

Pošto znam da vas ima koji seriju još niste pogledali (iako sam vas terala lol!), u ovom prikazu neće biti spojlera, a svakako vam prepročujem da probate da izbegnete sadržaje po netu ili priče iskusnih gejmera, da bi vam utisak tokom gledanja bio što zanimljiviji i neiskvaren znam šta će biti momentima.

Premisa serije/igrice je prilično neoriginalna - 2003. u svetu se dešava nezampaćena pandemija izazvana nekom mutiranom gljivom koja zaražava ljude i pretvara ih u bezumne agresivne zombije - "clikers" (po kliktavom zvuku koji proizvode). Brzina i jačina zaraze (kao i činjenica da ni u teoriji ne postoji lek niti vakcina) je tolika da se događa prava apokalipsa, u kojoj čak najveći problem i nisu zaraženi zombiji, već sveopšte ludilo u koje zapadaju i zdravi ljudi, pa tako svetom (tačnije Amerikom u kojoj se cela priča dešava) vladaju paralelno desničarska diktatura (oličena u vojsci i FEDRA agenciji) sa jedne, i totalna anarhija i divljaštvo sa druge strane. U tom jezivom svetu živi glavni junak Joel (Pedro Pascal), prilično od života umoran i ogorčen sredovečan čovek, koji prihvata zadatak (ne iz altruizma, već zbog obećane koristi) da pomogne jednoj tinejdžerki, devojčici Ellie (Bella Ramsey) da pređe dug i opasan put sa kraja na kraj zemlje. Dakle i postapokalipsa kao i road-movie sa neočekivanim saputnicima, nešto je što smo videli već mnogo puta. Kroz devet epizoda pratimo Joelove i Elline putešestvije na kojima im se dešavaju razne sulude stvari, većinom naravno negativne, a sve je vešto ukomponovano sa scenama (pa i čitavim epizodama) u kojima se vraćamo u prošlost i tako saznajemo pozadinske priče glavnih (i nekih potpuno sporednih ali zanimljivih) junaka. Sve ovo je zanimljivo, ali takođe nije nešto mnogo novo kad se radi o dramaturškom postupku. U čemu je onda tajna uspeha i kvaliteta ove serije?

Prvo, sam scenario ima doslovno savršen balans svih elemanata - emocije, akcije, iznenađenja, dubokih uvida ali i comic relief trenutaka. Ovo važi kako na makroplanu narativne linije cele sezone, tako i na nivou samih epizoda ali i pojedninačnih scena. Razvoj likova i njihovih odnosa je izuzetno uspelo i iznijansirano urađen, bez imalo banalnosti ili patetike, a ipak sa zavidnom dozom emocije i empatije. Osim što su odlično napisani, likovi su izuzetno odglumljeni i to ne samo u slučaju glavnih protagnosta (Pascal i Ramsey - moram da naglasim, oboje veterani iz kultne serije "The Game of Thrones"), već imamo čitav niz gostujućih likova koji su sigurno viđeni za Emmy nominacije (Nick Offerman, Murray Bartlett, Melanie Lysnkey i mnogi drugi). U podeli imamo i poveznicu sa igricom, pa tako neke od junaka igraju glumci koji su davali glasove i/ili telesni pokret animiranim likovima (Ashley Johnson, Merle Dandridge). Kad smo kod igrice, gejmerski ugao, odnosno takav osećaj prilikom gledanja nije toliko prisutan sve do ključnih završnih scena finalne epizode, ali opet na način toliko umetnički i suštinski opravdan da ne da ne narušava, već naprotiv, diže gledalačko iskustvo na jedan mnogo viši nivo. Šoknatni ili zastrašujući momenti vrlo su pažljivo dozirani (bilo je kritika da zombija ima premalo u odnosu na igricu - navodno će se njihov screen time povećati u drugoj sezoni) a ono što je svakako najužasnije je da iako su ta monstruozna bića jeziva i opasna, zapravo daleko veća opasnost dolazi od nezaraženih ljudi. O ovom aspektu pisala sam povodom ruske serije "Epidemija"  koja ima donekle sličnu postavku i temu, a gde takođe junaci ne beže (samo) od infekcije već daleko više od drugih ljudi koji, iako nezaraženi, postaju kao bezumne zveri i to u neverovatno kratkom roku. "The Last of Us" uspeva da za nepunih 9 sati programa obradi jako mnogo bitnih tema na način koji je sve samo ne površan, a takođe je zavidan nivo autentičnosti i izbegavanja prvoloptaških momenata kada su u pitanju aktuelne i/ili osetljive teme kao što su LGBT odnosi, sukob desnice i levice u SAD, religijska pitanja ali i opštije teme kao što su odrastanje/sazrevanje ili porodični odnosi, a na kraju naravno i veoma složena etička pitanja (što doživljava kulminaciju u finalu sezone). Takođe moram da naglasim da ova serija iako nije (uvek) prijatna za gledanje, nije ni misery porn, što je verovatno rezultat iznijansiranog stila koji je ko-kreator Craig Mazin majstorski demonstrirao i u svom radu na odličnoj mini-seriji "Chernobyl". I u vizuelnom smislu, odvratnost post-apokaliptičnog društva dosledno se kombinuje sa nestvarno lepim prizorima prirode koja (kao i u realnom Černobilu!) nesputano raste i razvija se u svetu gde je mnogo manje ljudi.

O ovoj seriji bih stvarno rado pisala do sutra, ali bolje da umesto čitanja odmah pustite seriju (može i drugi put, za one koji su već gledali!), jer zaista nešto lepše, pametnije, čarobnije i zaraznije (he he pazite se pečurki!) teško da može da se nađe u trenutnoj ponudi. Dakle preporuka MUST SEE za apsolutno sve (možda uz ogradu da nije za decu koja se plaše strašnih stvari, tinejdžeri svakako mogu da gledaju).

Kompletna prva sezona je dostupna na HBO Max.