PAST LIVES

 I dalje smo u univerzumu art filmova, jer sezona je nagrada pa se valja :)

"Past Lives" nije nominovan za glavne Oskare (ispravite me ako mi je promaklo), ali jeste za mnoge druge nagrade a može da se pohvali i visokim ocenama na IMDB i Rotten Tomatos, kako od strane kritičara tako i od naroda tj. publike. Ovaj film već mesecima mi hajpuju drugarice ali nekako sam imala otpor jer mi je delovao kao samo još jedan u nizu trenutno dosta popularnih filmova sa Asian-American junacima koji posle decenija nepravednog ignorisanja od strane mainstream Holivuda sada to nadokanđuju tako što su postali obavezna stavka za štikliranje na check-listiama za uspešan filmski/serijaški projekat. Iza ovog ostvarenja stoji Amerikanka koreanskog porekla Celine Song kojoj je ovo celovečernji debi. Glavni junaci su takođe korejskog porekla,  Greta Lee i Teo Yoo. Odmah da vam otkrijem da ovaj film nije baš ono što verovantno mislite da jeste (ja sam isto pogrešno skapirala/očekivala), što ima i svoje dobre i loše strane. Ukratko, radi se o odnosu dvoje ljudi u tri životne faze - kao deca od 12 godina u Seulu, kao studenti od 24 godine u Americi i Koreji i kao odrasli ljudi u srednjim triedesetim, i dalje bazirani na dva različita kontinenta. Ono što se nameće kao pretpostavka je da je u pitanju klasična tinejdžerska ljubav koja se prekida a potom obnavlja (ili ne?), međutim to je samo delimično tačno, pošto je film slojevitiji i ambivalentiniji od toga, što ponavljam može da se doživi i kao prednost i kao mana. Sve vreme dok sam gledala padao mi je na pamet "Lost in Translation", kako zbog azijske poveznice (dešava se u Tokiju koji atmosferski naravno podseća na Seul), tako i zbog suptilne ljubavne priče (koja to i jeste i nije), neiskazanih osećanja i bez nekog jasnog i eksplicitnog zaključka ili završetka. Odmah da kažem da je LiT za mene daleko uspešniji, značajniji i lepši film, što naravno ne znači da "Past Lives" ne zaslužuje pažnju i nije dobar. U oba filma spektakularno je dočarana atmosfera, gradovi su neka vrsta dodatnih junaka (Njujork, Tokio, Seul), sve je jako suptilno i decentno (neko bi rekao "ženski rukopis" ali ja naravno neću!). Ono što mi se manje dopalo u "Past Lives" je na prvom mestu sporost i razvučenost, koja iako intencionalna, na trenutke prerasta u blagu dosadu (možda da naglasim da je neophodno ovaj film gledati zaista koncentrisano i bez distrakcija). Ovaj osećaj zapravo se kombinuje sa još jednim problematičnim elementom a to je neki vid neispunjenih očekivanja - ceo film i gledalac i junaci kao da čekaju neki preokret, neki trenutak koji će promeniti sve, ali to se zapravo nikad ne desi. Ne u smislu da je iko pri zdravoj pameti očekivao neki banalni Hallmark ili "Sex i grad" momenat, već više na psihološko-emotivnom nivou. Do samog kraja ostaje doza neizrečenog, pa je gledaocu prepušteno da to sam sebi objasni - da li je u pitanju "sudbina", nedostatak komunikacije, kulturološka pozadina (azijska uzdržanost i pasivnost) ili nešto sasvim drugo (ili možda sve pomenuto u kombinaciji). Sve ovo što sam do sad pomenula realno nisu mane, već samo komplikovani utisci. Glumački, ovaj film bi trebalo da bude jedna prava zicerčina za sve, međutim u rezultatu imamo zanimljivu kombinaciju različitih pristupa istom načinu mikroglume, pri čemu je daleko najuspešniji Teo Yoo koji je zaista savršeno dočarao svoj lik u raznim životnim fazama. Problem sa Gretom Lee je njen specifičan izgled - ona je nesvakidašnja lepotica koju lako možemo zamisliti kako u Vogu reklamira neki najsofisticiraniji modni brend, ali prvo, jasno je da ima 40 godina (što predstavlja mali problem u segmentu kad glumi devojku u ranim dvadesetim), plus ima strog izraz lica koji je savršen za uloge fatalnih zlobnica, dominatriks junakinja i sličnih karaktera, pa je i ovde nekako doživljavate kao negativku - iako to zapravo nije. Meni je jako zasmetalo što u jednom ključnom kadru na kraju filma, gde imamo jedinu priliku da vidimo neku otvorenu emociju kod nje, rediteljka odlučuje da je snima iz daljine i sa leđa, što stvarno ne mogu da procenim da li je genijalna odluka ili možda zapitanost da li bi i kako Lee to uverljivo odglumila u frontalnom krupnjaku. Treći junak, "muž belac Jevrejin" Arthur (John Magaro) vrlo je fino i pažljivo postavljen kao lik (uz majstorsko izbegavanje/satirizaciju stereotipa) i zaista odlično odglumljen.  Iako ovo jeste stilizovan film, izvesna običnost u pozitivnom smislu (kao i u slučaju "Anatomy of a Fall") jako je pozitvno osveženje i preko potrebna autentičnost koja je inače dosta nestala sa ekrana. 

Mislim da će se ovaj film svideti skoro svima, osim ako baš niste u fazonu samo jurnjava akcija, avantura, haos, šarenilo, wow ostvarenja. Kad kažem svideti, cenićete ga, ali osećaj koji ostavlja je dosta gorak, pa pripazite možda ako ste u nekom specifičnom emotivnom stanju ovih dana. Film nema ništa neprikladno ali mislim da je deci i tinejdžerima sigurno dosadan, pa ga bolje pogledajte sami i na miru. Ko je pogledao - kako vam se čini?