PRISCILLA

Nije tajna da mi je Sofia Coppola najomiljenija rediteljka posle Katrhyn Bigellow, iako istini za volju već više od decenije nije snimila zaista dobar film. Čak i da osim "Lost in Translation" nije uradila ništa drugo, taj film je takvo remek delo i jedan od mojih all-time favorita, da je dovoljno da o ovoj kraljici nepotizma zauvek imam dobro mišljenje i veliko poštovanje. "Maria Antoinette" a pogotovo "Somewhere", kao i "Virgin Suicides", takođe su značajni i zanimljivi filmovi koji su svaki u svoje vreme donosili nešto novo, pogotovo kad se radi o estetici i specifičnom girl gaze-u koji se nekada teško pronalazio u mainstream radovima. Njen pretposlednji film "On the Rocks" iako ništa posebno, doneo je prijatnu Woody Allenovsku zabavu, praznik za oči za sve fanove Njujorka kao grada i metafore životnog stila. Vest da Sofia snima biografski film o Elvisovoj ženi, odjeknula je veoma glasno i očekivanja su podignuta visoko. Naravno da se odmah nametnulo pitanje sličnosti i razlika sa Luhrmannovim epskim filmom "Elvis" iz 2022, ali svima koji znaju Sofijin stil bilo je jasno da nas očekuje potpuno drugi pristup i da neće biti ponavljanja niti preklapanja sa pomenutim muzičkim spektaklom. I, kako je ispao film?

Kao što naziv i govori (plus poznata činjenica da je u pitanju ekranizacija autobiografije Priscille Prestley), ovo nije film o Elvisu, već o njegovoj mladoj ženi. To samo po sebi ne bi bio problem, naprotiv, da je ova osoba iole zanimljiva i vredna pažnje. Naravno ne tvrdim da Priscilla kao realna žena nije intrigantna i da se o njoj nema šta reći i videti, ali ovako kako je prikazana u filmu, radi se o potpuno dosadnoj, ispraznoj, pasivnoj i ni po čemu zanimljivoj junakinji koja apsolutno nije u stanju da iznese film, niti kao lik, niti mlada Cailee Spaeny kao glumica. Bukvalno ništa nije zanimljivo, intrigantno niti akraktivno u dvosatnom posmatranju njenog čekanja i dosađivanja, lišenog ne samo emocije (i radnje), već začudo i atmosfere. Upravo to je ono što me je stvarno začudilo i razočaralo jer je Sofia Coppola zaista kraljica dočaravanja atmosfere i estetike, osoba koja je izmislila "instagramičnu" lepotu čitavu deceniju pre pojave Instragama i zaista velika majstorka suptilnog pristupa. Ovde su potpuno zakazali i esetetika (dosadna, sto puta viđena, pa čak povremeno i nedosledna art direkcija) i atmosfera, jer umesto nežnog imamo prazno, umesto prikrivenih/suzbijanih emocija imamo odsustvo osećanja, motivacije i smisla a sve to zamenjeno dosadom koja povremeno postaje čak i krindž. Osim Cailee koja je totalno neubedljiva, imamo i Elvisa koga je Jacob Elordi (pominjala sam ga nedavno povodom filma "Saltburn") uspeo da odglumi tako bezvezno da se plašim da će neki neupućeni mladi genZ-ijevci pomisliti da se radilo o jednoj potpunoj budali koja je valjda slučajno dostigla planetarnu slavu. Njih dvoje kao par funcionišu u samo jednoj sferi (koja inače zapravo ne odgovara realnosti ali to nije bitno) a to je neverovatna razlika u visini - on ima skoro 2 metra a ona nekih 150cm pa tako deluju kao neki smušeni div i krhka patuljčica što treba da potcrta nesrazmeru u njihovom odnosu moći, kao i njegovu (pre)zaštitničku ulogu koja se vremenom izopači u (polu)zlostavljački odnos. Tu dolazimo do možda najvećeg problema a to je predstavljanje tog bizarnog ljubavnog odnosa (ona je bila osnovac od 14 godina a on već odrasla zvezda kad su se prvi put upoznali) za koji sve vreme vidimo da je čudan i nekako nezdrav, ali ne na način koji bismo očekivali. Taj grooming ili zloupotreba sa njegove strane jako su čudno ispoljeni, njihov odnos je aseksualan sve do dana venčanja, a kao gledaoci zapravo do kraja ostajemo uskraćeni za razumevanje prave prirode te veze, ne znamo ko je tu koga voleo i koliko. Njeno sazrevanje od devojčice do odrasle devojke/žene jedva je primetno, ona je sve vreme ista (menjaju se samo šminka, frizura i kostimi), a njegov sunovrat od prelepe mlade zvezde u punom sjaju do tužnog narkomana na kraju karijere takođe je jedva naznačen. Ukratko, apsolutno mi nije jasno šta je bila namera ovog filma ali svakako je jasno da ta namera nije uspešno realizovana.  Da, zaboravih da pomenem jednu svetlu tačku a to je Dagmara Dominczyk, odlična poljsko-američka glumica koju znamo pre svega iz "Succession" ili serije "We Own this City", a koja ovde igra Priscillinu mamu (mada i njen, kao i lik oca ostaju nebitni i by the way)

Ako nekoga zanima Elvisov život, pogledajte neki snimak koncerta, dokumentarac ili pomenuti (mada je i on malo problematičan)  film Baza Luhrmanna, a ako nekoga zanima Priscilla možda bolje posegnuti za nekom biografijom ili snimljenim intervjuom pošto vam ovaj film zaista neće ništa doneti ni u informativnom ni u emotivnom smislu. Na žalost od mene preporuka da se ovaj film komotno preskoči, zaista ništa nećete propustiti a možda samo pokvarite utiske o autorima i glumcima koje inače volite.