ZA DANAS TOLIKO

Evo jednog domaćeg filma o kome se mnogo priča (bar u određenim krugovima) pa da vidimo da li je opravdano.

JESTE!

Nije mi iznenadilo što je novi (drugi celovečernji) film Marka Đorđevića ovako dobro ispao, jer je njegov prvenac "Moj jutranji smeh" imho jedan od najboljih domaćih filmova u zadnjih deset i više godina, pa sam zaista jedva čekala i ovaj drugi, uz veliku nadu da će ispuniti visoka očekivanja. Osim reditelja/scenariste, iza filma stoji ista/slična ekipa iz "Moj jutarnji smeh" kao i delimično "Heroja radničke klase". U glavnim ulogama opet su Filip Đurić i Ivana Vuković, ovaj put uz podršku Nikole Rakočevića i gostovanje Gorana Bogdana. Odmah ću se osvrnuti na glumce, jer zaista mislim da su oni od suštinske važnosti za uspeh ovog filma. Da se (skoro) bilo ko drugi našao na njihovom mestu, mislim da bi postojala ozbiljna opasnost da se neke scene pretvore u totalni krindž i nebulozu, ali vešt rediteljski rad sa njima plus specifičan (i za naše uslove izuzetno netipičan i neobičan) glumački izraz, donose nesvakidašnji i fantastičan rezultat. Već verovatno smaram, ali ne mogu dovoljno da naglasim koliko je Filip Đurić ubedljivo najbolji i najposebniji glumac svoje generacije i sve se nadam da će dobiti još prostora (nije da ga nema, ali treba da ga bude više!) i u nekim komercijalnijim sadržajima. 

Žanr ovog filma teško je definisati, u pitanju je drama/komedija dosta netipičnog stila u kojoj se neverovatno vešto izbegavaju sve (a ima ih mnogo!) zamke opštemestašenja i/ili patetike. Mnogi gledaoci porede (u najpozitivnijem smislu) ovaj film sa hitom "Leto kad sam naučila da letim", što može da se razume na nivou izvesnog feelgood efekta koji oba filma izazivaju kod dela publike, ali ipak mislim da se ovi filmovi suštinski razlikuju, pre svega u nivou autorske hrabrosti. "Leto" je stoprocentno zicer film, u kome nema ničega kontroverznog ili neočekivanog - što je sasvim ok i to mu je bila i namera. U "Za danas toliko" ne ide se na sigurna rešenja, naprotiv, prva trećina filma je zaista igranje na granici bizarnog i začudnog, te je potrebna koncentracija i određeno emotivno angažovanje gledalaca da bi ušli u priču i prihvatili svet koji Đorđević prikazuje. Junaci (pogotovo Moca - Filip Đurić i Višnja - Ivana Vuković) se ponašaju na ivici neuro-atipičnog što se zapravo tek na samom kraju objasni, u smislu da dobijamo još jedan značenjski sloj osim činjenice da su malo šašavi. Humor u ovom filmu je poseban i nikad ne zapada u očekivane šablone domaće kinematografije, već se vešto poigrava preciznim mentalitetsko-emotivnim uvidima i posebnošću likova koji su naizgled obični ali zapravo veoma netipični. Izvesan autorski love letter gradu Kragujevcu koji je ovde prikazan u punom sjaju i toplini, a opet sasvim realistično i autentično, dodaje ovom filmu još jedan dragoceni sloj i izdvaja ga od tipičnih zavičajnih priča (koje su kod nas u 99% obojene crnilom i kuknjavom).

Ovaj film je zanimljiv primer kako se može biti autorski odvažan u jednom neočekivanom smeru i napraviti rad koji iako veoma netipičan, jako lepo i lako komunicira sa najširom publikom. Ne verujem da će uspostaviti neki novi trend ili tendenciju, jer ipak se radi o vrlo specifičnom autorskom pristupu i stilu, ali svakako je za veliku pohvalu i aplauz.

Da li da gledate ovaj film? Bukvalno ne mogu da smislim ni jedan jedini razlog da ne. Trk u bioskope, (nemojte da piratizujete!), a ko ne može ili nije u Srbiji - nadam se da će se u bližoj budućnosti pojaviti i na nekom strimeru ili televiziji.